Izvor: Politika, 09.Jul.2009, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Buka i bes generacije
Na svetskoj premijeri „Đavolje varoši” Vladimira Paskaljevića u takmičarskom programu „Istočno od Zapada”
Karlove Vari – Jedan od takmičarskih filmova u prilično jakoj ovogodišnjoj konkurenciji programa „Istočno od Zapada”, jeste i debitantski dugometražni igrani film „Đavolja varoš” scenariste i reditelja Vladimira Paskaljevića. Urbana crna komedija o stanju nacije što čeka u predvorju Evropske unije i „uživa” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u blagodetima takozvanih demokratskih promena, pokazala se kao univerzalno prihvatljiva, i, čini se, naročito primamljiva zapadnjačkom delu festivalske populacije.
Sasvim je moguće da su ovakvi gledaoci u „Đavoljoj varoši” prepoznali i izvesnu sličnost sa Tarantinovim „Petparačkim pričama” i to ne samo zbog mozaičke strukture filma, već i zbog samih filmskih likova. Ni za jednog od njih, ni u „Đavoljoj varoši” se ne može reći da je pozitivan.
Paskaljevićevi junaci su likovi koji na tragikomičan način odražavaju našu realnost. Devojčica koja želi da igra tenis, ali nema za to novca, majka-intelektualka koja sprema po kućama novopečenih bogatašica da bi ćerki omogućila relativno normalan život, biznismen-povratnik iz inostranstva koji ne može da se navikne na čudan način poslovanja u svojoj zemlji, tajkunska deca, „sponzoruše”, nervozni taksisti koji se u sve razumeju i kojima su svi drugi za sve u životu krivi, tajkuni koji misle da mogu sve" Jednom rečju – galerija čudaka, sumnjivog morala, koji veruju da žive normalno i čine dobro.
Radnja „Đavolje varoši” smeštena je u jedan jedini dan tokom kojeg se sudbine junaka ukrštaju i neočekivano povezuju, kroz niz fragmenata uz pomoć kojih Paskaljević slika fresku današnjeg Beograda. Pogled na nju je brutalno direktan, bez uvijanja i dovijanja. Takav je i autorov jezik – eksplicitan. Po mnogo čemu sličan onom kojim govori njegova generacija filmskih reditelja, čije ćemo filmove od jeseni gledati u domaćim bioskopima, a iz kojih izvire generacijska buka i bes.
Mane ovog filma pronalaze se pre svega u preraspisanom scenariju. Da su pojedine priče sažetije i da se Paskaljević lišio ponekog iz (pre)velike galerije likova, film bi bio kompaktniji i još bolji. No, debitantu se ovakve mane mogu oprostiti. Ritam filma je dobar, a veoma je hrabra, i ispostavilo se i veoma mudra i ispravna Paskaljevićeva odluka da „Đavolja varoš” bude film bez muzike.
Lazar Ristovski kao pomahnitali taksista je vrlo dobar, veliki je doprinos Danice Ristovski u delikatno odigranoj ulozi izgubljene intelektualke što beži od stvarnosti, Goran Jevtić je značajno obojio film originalno tumačeći lik promašenog reditelja – ovisnika o narkoticima, a kao obećavajuće filmske snage pokazale su se glumice Jana Milić, Marta Bereš, Andrea Erdelj, Marija Zeljković, Mina Čolić i mladi Uroš Jovčić...
Ono što film „Đavolja varoš” čini privlačnim, bez sumnje je izvrsna, kristalno čista fotografija, iza koje potpisom stoji iskusni snimatelj Milan Spasić Papi. U ovaj film nije uloženo previše sredstava, mnogo toga je palo na teret i Vladimiru Paskaljeviću (osim što je scenarista i reditelj on je i montažer filma, uz podršku Petra Putnikovića) i producentu-debitantu Milanu Tomiću, ali je kompletan utisak o filmu veoma povoljan, čemu su doprineli i scenograf Kiril Spasevski i kostimografkinja Ivana Guteša...
Posle festivala u Karlovim Varima, Paskaljevićev film će biti prikazan na Palićkom festivalu, a potom i na festivalu u Montrealu. Redovna bioskopska distribucija se očekuje na jesen.
---------------------------------------------------------
Mini intervju: Vladimir Paskaljević
Publika je umorna od čitanja između redova
Na 44. festival u Karlovim Varima, scenarista i reditelj Vladimir Paskaljević (1974) stigao je sa suprugom Lanom, producentom Milanom Tomićem i glumcem Goranom Jevtićem. Gala premijera u prelepom zdanju Nacionalnog teatra protekla je uz gromki aplauz i uz prisustvo ambasadora Srbije u Češkoj Vladimira Vereša i velikog broja uglednih svetskih filmskih kritičara. Za mnoge od njih, njegovo ime nije nepoznanica, jer je ovaj mladi scenarista i reditelj već osvajao nagrade sa kratkim filmom „Delfini su sisari”, bio scenarista filma „Optimisti”, a snimao je i dokumentarni serijal „Koža”, o životu mladih Roma. Vladimir je diplomirao režiju na beogradskom FDU, a sada predaje režiju i scenario na filmskoj školi Megatrend univerziteta...
Vaš film je direktan, eksplicitan, brutalan. Ne ostavljate mesta za domaštavanje?
Jeste, direktan je i surov. Gledalac treba da domašta šta se to desilo te živimo u ovakvom okruženju. Možda nije vreme za metafore. Vreme je da se pogleda istini u oči.
Šta je istina?
Kao prvo, istina je da nismo sposobni da pogledamo sebi u oči. Drugo, „gađamo” se sa istinama koje su nam drugi servirali, bilo sleva bilo zdesna, bilo iz sveta ili sa Dedinja. Ne nudim nikakvu svoju istinu, već samo posmatram realnost. Priče iz „Đavolje varoši” su priče koje sam lično video, čuo ili doživeo i poželeo da podelim sa drugima.
Sve ove priče svedoče o ogromnom nemoralu. Da li zaista smatrate da živimo u moralnoj kaljuzi?
Teško je u današnjoj materijalnoj situaciji razlučiti šta je moralno a šta nije, te tako i moji junaci negde lutaju verujući da čine dobro. Uostalom, rečeno je da je glavni đavoljev cilj da vas uveri da činite dobro.
Šta je to što reditelje Vaše generacije nagoni na izražavanje kroz ovakvu vrstu filmova? Šta je to što vas ljuti, čime ste nezadovoljni?
Verovao sam 1999. i 2000. godine da će doći do nekih korenitih promena, međutim desilo se da je došlo samo do velikog presvlačenja. Mi kao generacija duboko već gazimo u tridesete, uveliko smo svesni koliko su potrebne istinske promene, te možda i zato u našim filmovima, a naročito u mom, nema više mesta za metafore. Vreme je da budemo direktni. Uostalom i publika je umorna od čitanja između redova.
U „Đavoljoj varoši” ipak ima velikog mesta i za humor, mada ste s vremena na vreme i cinični?
Moram da priznam da sam se silno zabavljao dok sam pisao scenario. Mišljenja sam da naša današnjica nije toliko teška koliko patetična i euforična. Takvi su i moji junaci, jer veruju da su kao ljudi normalni i ispravni. Deca tajkuna koja pate od ljubavi, tajkuni koji kupuju ljubav, majke koje prodaju ljubav zarad dobrobiti svoje dece, tinejdžerke koje za ljubavlju tragaju po Internetu... U stvari, „Đavolja varoš” je ljubavna priča, a kako malo ko može da podnese tako veliku količinu psihopatologije, naravno da u filmu ima i humora.
Film je doživeo svetsku premijeru u Karlovim Varima, ići će uskoro i u Montreal, da li sada možemo da kažemo da ste izašli iz senke svoga oca Gorana?
Ne mislim da sam izašao iz njegove senke, jer su poređenja neminovna, čak i ovde u Karlovim Varima. To je možda i dobro, jer mi daje veliki podstrek. S druge strane, ime i prezime moga oca nije pomoglo jer sam posle nagrade u Montrealu za kratki igrani film „Delfini su sisari”, čekao još deset godina na priliku da snimim dugometražni igrani film. U međuvremenu bio sam obaran i na svim mogućim konkursima za dodeljivanje sredstava, čak i sa „Đavoljom varoši”. Možda će se posle ovog filma stvari promeniti.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 10/07/2009]
