Izvor: Blic, 27.Avg.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Budvanski princip
Budvanski princip
Već drugu godinu najuspešnija ekipa 'Grada teatra Budva' spasava jedan od najboljih festivala u bližoj i daljoj okolini. Pre toga pretilo je da se festival pre tri godine ukine. Svoju nesposobnost da festival nastave na dotadašnjem nivou cinično je pravdan u stilu: 'Taj festival mora da nije baš tako vredan kad smo mi mogli da ga tako brzo upropastimo'. To je izrekla navrat-nanos imenovana direkcija koja se smenjivala gotovo brzinom svetlosti. Kineska vaza >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << iz dinastije Ming (1368-1644) može neki varvarin da razbije u jednom deliću sekunde, pa to ne znači da ona nije bila vredna.
Festival koji je osnovan pre skoro dve decenije inicijativom današnjeg predsednika naše zajednice Svetozara Marovića, bio je najuspešniji kad je na njenom čelu bila Branislava Liješević, a predsednik Saveta sam predsednik što Vlade što Republike Crne Gore Milo Đukanović.
Formula tog festivala u svim segmentima, a pre svega u dramskom delu, u najtežim trenucima istorije ovih prostora, na osnovu jasno izraženog principa bio je sačuvao širinu u kojoj se ono nacionalno crnogorsko preplitao sa internacionalnim, u koncentričnim krugovima, sa svim umetničkim rezultatima iz cele bivše, nove ili najnovije Jugoslavije, zatim nove zajednice i sveta.
Ta formula je koegzistirala uz sve tendencije i opredeljenja crnogorskog naroda, i onih centrifugalnih i onih centripetalnih. Rečeno je jasno da je jedno nacionalna politika, a drugo kulturna politika koja je uvek šira od 'političke politike' i kad je mudra i široka najviše pomaže svom narodu. Ta formula se pokazala plodotvornom za procvat budvanskog festivala, čak i u doba najvećih tektonskih poremećaja na zapadnom Balkanu.
Ne sasvim jasno, više ispod žita, u pojedinim krugovima se odustalo od ove formule. Što se najjasnije ispoljava u finansiranju sa mnogo zadrški. Šteta! A upravo je širina budvanske kulturne politike vrednost kojom crnogorski narod može da se ponosi kao svojom tekovinom. U znaku te pozitivne tradicije održan je uspešni 19. festival 'Grad teatar Budva', i to uprkos najvećih i nepotrebnih teškoća.
Paranoja
Kad bolje pogledamo, jedino što se stvarno dogodilo u poslednjih pet godina jeste potpuno ogoljavanje skoro iste birokratske strukture moći, koja je u maniru političkog šerifovanja uvežbavanog tokom prethodnog režima nastavila da traje nesmanjenim intenzitetom. Entuzijazam sa kojim su ljudi poverovali da slobodno dišu posle petog oktobra, perfidno je i sistematski ispumpavan, pa ne treba da čudi što se klima političkog raspoloženja u Srbiji danas nalazi na sredini između apatije i paranoje.
Jer svakodnevno međusobno medijsko klanje političkih bul-terijera, željnih protivničke krvi, bila bi još jedna u nizu tragičnih odrednica naše stvarnosti, da nije istovremeno i paravan za dva ozbiljna fenomena. Prvi se odnosi na činjenicu da se akteri brojnih afera privremeno pritaje, a onda samo promene stranku i nikom ništa. Apatični će to prokomentarisati tezom da vrana vrani oči ne vadi.
Drugo je pitanje ko podstrekuje takvu utakmicu ili, srpski rečeno, ko nas pali da navijamo i u njihovo uzajamno hvatanje za gušu investiramo svoje vreme, energiju, a bogami i novac? Paranoični mogu pomisliti da u svemu tome vodu mute medijski magnati sa političkim ambicijama.
Jer perfidno medijsko renoviranje aveti prošlosti započelo je na jednoj privatnoj TV kada je pre nekoliko meseci emitovan intervju sa suprugom 'nestaška' koji je 'raznošenjem gajbica' zaradio dovoljno da mu žena vozi džip, što je nije sprečilo da u tom nastupu bezočno zahteva od građana Srbije da finansiraju njena putovanja za Hag. Benevolencija te kuće i njenog novinara prema ovoj tužnoj sudbini bila je tek uvod u ono s čime će se Srbija danas suočavati.
Simbolička amnestija 'nestaška' koju izriče aktuelni ministar, akcija kojom su samodoprinosom aktivista požarevačkog SPS-a podmireni ogromni dugovi za struju snajkine porodice i, konačno, veliki intervju (na pomenutoj TV) sa bivšim čelnikom JUL-a zapamćenog po svojim gebelsovskim nastupima, samo su deo priče koja raspaljuje maštu paranoika da se u Srbiji peti oktobar još nije desio.
