Izvor: Politika, 21.Okt.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Buđenje uspavanog zmaja
Zapad Rusiju posmatra s podozrenjem i sa strahom, kaže Olga Slavnikova, poznata ruska spisateljica
INTERVJU: OLGA SLAVNIKOVA
Olga Slavnikova (1957), dobitnica je ruskog Bukera za 2006. godinu, za roman „2017”, koji u žanru antiutopije opisuje stogodišnjicu komunističke Oktobarske revolucije. Ovaj roman će se uskoro pojaviti u okviru edicije „100 slovenskih romana”, međunarodnog projekta uzajamnog prevođenja najboljih dela slovenskih književnosti. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Roman će objaviti „Arhipelag”, u prevodu Ljubinke Milinčić. Slavnikova, koja je ovih dana gost 53. međunarodnog Beogradskog sajma knjiga, i književni je kritičar, u okviru Debi fonda pomaže mladim piscima da stasaju, a popularna je i zbog toga što ume da prepozna znake vremena. Njena dela prevedena su na većinu svetskih jezika.
Jednom ste rekli da sto godina posle Oktobarske revolucije treba položiti račune za ono što je urađeno u prošlom veku. Kako ste Vi to uradili u romanu „2017”?
Pre 1917. godine socijalna napetost u Rusiji odražavala se u duhovnom životu, kao i u kulturi, a onda je došlo do prevrata. Posle tog prevrata prošlo je stotinu godina, a socijalni problemi još uvek nisu rešeni. U Rusiji sada postoji tako velika razlika između siromašnih i bogatih, kakva nije postojala čak ni u carskoj Rusiji. Pri svemu tome, pravi problemi prilično su veštački. Revolucija počinje od tuče, ljudi obučeni u crvenu i belu odeću prave karnevalsku predstavu. Sve počinje od šou-programa. Ali, sve ubrzo postaje veoma ozbiljno. Svaki socijalni potres je zlo za ljude koji žive sada i ovde. Junaci mog romana delimično shvataju da kroz to mora da se prođe. Ja sam, inače, antisovjet. Čitava moja porodica živela je pod represijom. Niko od njih ništa dobro nije dobio u oktobarskom prevratu. Međutim, postoji svest da je moguća nova eksplozija. Nažalost, u svakom političkom događaju grupa političara eksploatiše najbolje ljudske osobine.
Pored društvene i ideološke kritike, Vaš roman ima i priču o ljubavi?
To je tradicija ruske literature. Takav je na primer „Hod po mukama” Alekseja Tolstoja, takav je Bulgakov. Ruski pisac kroz ljubavnu i socijalnu istoriju prikazuje socijalne potrese, a pisati roman o socijalnim potresima nemoguć je bez ljubavne priče. Upravo je ljubav taj najosetljiviji indikator prema socijalnim vibracijama, mada to izgleda čudno. Ljubav je istovremeno najkrhkije ljudsko osećanje, ali je i snažan zaštitnik. U mom romanu ta budućnost vrlo je blizu, za samo devet godina. Zbog toga ga je bilo teško pisati, jer se sve uskoro može proveriti. Skoro svaki čitalac doživeće to vreme i moći će da ga upoređuje sa onim u romanu. Ali, taj datum 2017. uvek me uzbuđuje, sigurno će se praznovati, biće mitinga, protestnih marševa, šou-zabava. Tako će probuditi uspavanog zmaja. U stvari, htela sam da napišem roman koji se ne može ponoviti u stvarnosti. Možda će ljudi smisliti nešto novo, što neće biti tako strašno kao nova revolucija. Kao neka mala magija.
Za Vas kažu da ste vrlo hrabri. Da pišete kao muškarac"
U mojoj porodici svi su morali da budu jaki da bi mogli da prežive. Sećam se detinjstva, i mog dede koji se vratio iz logora. Međutim, logor ga nije slomio, i dalje je delovao snažno. Dovoljno je da kažem da je moj deda poginuo u 77. godini, u tuči koju je sam započeo. Bio je pravi muškarac. Počela sam da pišem u najgore vreme, 90-ih godina prošlog veka, svašta sam radila, imala sam čak i knjižaru. U sred zime morala sam nekada da istovarujem knjige, a bila sam i odgovorni sekretar časopisa „Ural”. Pošto je bila nestašica hartije, sama sam je nabavljala. Sećam se kako me jednom ogromna rolna papira umalo nije ubila. Nisam mislila o tome da mogu da nastradam, bilo je važno samo da izađe novi broj časopisa. Prošla sam kroz niz „muških” situacija, zato i pišem muškim rukopisom.
Jedan američki kritičar napisao je knjigu o tome da u postkomunističkim društvima pisac više nema ulogu oca nacije, i da teško živi. Šta Vi o tome mislite?
Sada ruski pisac živi vrlo teško. Ali to ne znači da se ne oseća kao otac nacije. Najbolji ruski pisci, kao i ranije, osećaju odgovornost za svoj narod i jezik. Kada pisac stvara, on se uvek obraća sa one visine na koju ga je postavila istorija ruske kulture. U Sovjetskom Savezu bilo je dovoljno da budeš član Saveza pisaca i bio si sasvim obezbeđen. Bilo je mnogo pisaca koji su radili ponižavajuće poslove, i nigde nisu mogli da se zaposle jer nisu bili po volji režimu. Da je ostao SSSR, ja bih verovatno negde prala podove. Kao što je moj otac kategorički odbijao da stupi u partiju, isto sam i ja učinila. Kada sam bila komsomolka pokušali su da me prime u partiju. Lukavo sam postupila i uoči prijema u partiju skupila sam društvo i napravili smo veliku pijanku. Zvali su policiju, izbio je veliki skandal i odbili su da me prime. Rekla sam da sam se baš radovala prijemu, ali posle više nisu hteli da me prime.
Sada je jasno zašto Vas smatraju dobrim psihologom među pripovedačima"
Umem da vidim smešnu stranu u strašnim stvarima.
Kao ruskog pisca, kako Vas vide na Zapadu, i kako danas Rusiju vide na Zapadu?
Zapad Rusiju posmatra s podozrenjem i sa strahom.
Možda kao nas, ali nas se ipak niko ne plaši.
Možda bi trebalo. Rusija, svakako, ima loš imidž na Zapadu. Smatra se da je Rusija imperija zla, i taj su imidž vodeći zapadni mediji stvarali dugo. Taj stav sada je teško izmeniti. Zapadni čitalac ne želi da kupuje ruske knjige, jer na taj način ne želi da pomaže Rusiji. Osim ako je autor poznat kao protivnik Putina i Medvedeva. Kada se nađem pred zapadnim čitaocima, odmah im kažem da neću govoriti ono što bi želeli da čuju. Pokušavam da im objasnim da istina o Rusiji nije samo negativna. Kada sam u Americi govorila o ruskim piscima koji se predstavljaju kao disidenti, a to nisu jer su, možda, oterani sa televizije pošto su se propili, pitala sam slušaoce da li shvataju da su obmanuti. Jedna američka slavistkinja pitala me je da li se plašim osvete za to što govorim. U Engleskoj su mi rekli: vi ste sada za nas egzotika, ali stojite u redu, negde iza Afrike, a pri tom su ruskoj književnosti priznali veličinu. Ali na Zapadu ima i ljudi koji se bore za rusku literaturu.
Marina Vulićević
----------------------------------------------
Svi mekdonaldsi će se utopiti u Rusiji
Plašite li se globalizacije?
Ne, jer će Rusija „svariti” svaku globalizaciju. Svi mekdonaldsi će se utopiti u Rusiji. Rusija je suviše velika i svega imamo mnogo. Ni Srbija ne treba da se boji globalizacije, jer narod koji je svetu dao Teslu i Milorada Pavića ne treba da se boji globalizacije. Sigurna sam da će sa Srbijom sve biti uredu, mada je sada vrlo teško. Ruski narod uopšte nije ravnodušan prema onome što se ovde događa. Jedna od trauma ruskog naroda je što nije uspeo da zaštiti Srbiju prilikom bombardovanja 1999. godine. Konačna pobeda je duhovna pobeda, nju će izvojevati onaj ko je stradao.
[objavljeno: 22/10/2008]
