Izvor: Blic, 19.Jun.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Buđenje srpskog igranog filma
Filmski festivali su sve prisutnija tema jer u toku je „Sinema siti" u Novom Sadu, prvog dana jula počinje „Soofest", krajem tog meseca je Palićki festival... U krugovima ljudi koji se bave kulturom, i ne samo među njima, sve češće se čuju dileme koje se tiču ovdašnjih filmskih festivala (da li ih je previše), a na koje se, nadovežu pitanja vrlina i mana savremene srpske kinematografije. Za „Blic" o tome govore Milan Vlajčić, Srdan Golubović i Goran Paskaljević.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Po rečima Milana Vlajčića, savremeni srpski film liči na naše filmske festivale. „Ima tu svačega, pompeznih ambicija, povremeno dobrih dostignuća i priličnih promašaja. Kad se priča o Holivudu, o promašajima je lako pričati, jer se holivudskim autorima tresu gaće kad čuju šta se o njima piše u ovoj balkanskoj zabiti. Mi smo sada usred novosadskog festivala, koji je prošle godine neslavno propao kao organizator Prvog nacionalnog festivala, ali sada grupa ljudi hoće da načini nešto poput Edinburga (o čemu imaju predstave na nivou Mikija Mausa). Srpski film, jednostavno govoreći, u protekloj godini je imao nekoliko zanimljivih dela ('Klopka’, 'Četvrti čovek’, 'Čitulja za Eskobara’, 'Čarlston za Ognjenku’, između ostalih), ali i niz ostvarenja koja posrću zbog neodmerenih ambicija, nedovoljno dorađenih scenarija i sasvim skromnih rezultata. Razlozi su bajati: olak ulazak u produkciju bez ozbiljne pripreme (često pominjem da je najnoviji oskarovski film Martina Skorsezea imao 12 verzija scenarija). Neke nagrade iz sveta se prenaduvavaju, ali se zabašuruje da u svetu ima blizu hiljadu festivala."
Goran Paskaljević napominje da nema precizan i kompletan uvid u ovdašnju najnoviju filmsku produkciju. „Vidim da se dosta radi, snima, a to je dobar znak. Aktivni su fondovi koji pomažu kinematografiju, samo se nadam da neće prerasti u princip 'ja tebi, ti meni’, koji je bio dominantan do pre godinu dana. Ono što me posebno iritira je atmosfera koja se stvara oko nekih filmova; unapred su to 'remek-dela’ pozivana na razne svetske festivale, a obično se ispostavi 'tresla se gora, rodio se miš’." Po njegovim rečima, potrebno nam je toliko festivala: „Imaju svoj razlog i opravdanje: nema bioskopa, američki film je dominantno prisutan, DVD se prodaju na crno... Niko ne ide u bioskop. Festivali, ne samo kod nas nego i u svetu, postali su i promocije turizma određene sredine u kojoj ljudi mogu da vide razne stvari. No, izričito sam protiv preskupih festivala kakav je, na primer, bio prošlogodišnji festival nacionalnog filma, u vrlo lošoj organizaciji Dragana Bjelogrlića, i koji je koštao 1.400.000, za koje javnost nikad nije saznala gde su završili. Ove godine sam otišao na otvaranje 'Sinema sitija’ u Novi Sad i moram reći da mi se dopalo."
Ne retko se pominje da je i Kan bio malo primorsko mesto dok se u njemu nije razvio prestižni festival. Srdan Golubović, takođe, kaže da ne misli kako ima previše festivala: „Svaki od njih znači za sredinu u kojoj je, odnosno ispunjava misiju. Ali nemamo nijedan referentni festival koji bi na bilo koji način bio konkurencija festivalima u regionu. Pomenimo samo festivale u Sarajevu, Zagrebu, Motovuni, Sofiji... Oni su, svetlosnim godinama mereno, ispred naših festivala.
Takođe, mislim da naši festivali ne prate trend prisutan u savremenoj srpskoj kinematografiji. Nisu još uvek uspeli da uhvate korak s vremenom. Uglavnom su ostali u maniru iz Titovog doba. Milim da Fest ima veliku šansu, 'Sinema siti’ takođe.
Srpski film ide u dobrom pravcu, pravcu buđenja srpskog filma. Okrenuo se umetničkom filmu - društvenim, (lokalnim) temama na univerzalni način. Propao je projekat domaćeg bioskopskog filma, što je otkrilo zabludu da srpska kinematografija može da bude ekonomski isplativa. Smatram da se srpski film vraća na mapu evropskog filma."
Mnogobrojni osvrti koji su se mogli čuti, ne samo od naših sagovornika, po pitanju srpskog filma slivaju se u dva stava: srpska kinematografija jeste u usponu, a kada je reč o festivalima, nije problem u brojnosti već u kvalitetu.
U susret „Soofestu"
Na 37. filmskom festivalu u Sopotu, „Soofest 08", koji traje od 1. do 5. jula, biće prikazano osam domaćih filmova u glavnom takmičarskom programu, kao i „Čarlston za Ognjenku" van konkurencije zadnjeg dana festivala, rečeno je na jučerašnjoj konferenciji za novinare u Skupštini grada.
U takmičarskom delu biće prikazani „Ljubav i drugi zločini" Stefana Arsenijevića, koji i otvara festival, zatim „Čitulja za Eskobara" Milorada Milinkovića, „Biro za izgubljene stvari" Svetislava - Bate Prelića, „Princ od papira" Marka Kostića, „Četvrti čovek" Dejana Zečevića i „Na lepom plavom Dunavu" Darka Bajića. U okviru pratećih programa biće prikazana tri dečja filma, organizovani okrugli stolovi, izložbe, koncerti.
Žiri u sastavu Sanja Vejnović, Slavko Štimac i Miroslav Momčilović će odlučivati o nagradama za najbolji film, najbolju režiju, scenario, mušku i žensku ulogu, od kojih će prva iznositi 1.200.000, druga 600.000, treća 400.000, glumačke po 250.000, a biće dodeljena i nagrada publike u iznosu od 300.000.
Festival će koštati 15 miliona od kojih 12 obezbeđuje Skupština Beograda (osnivač), dva Ministarstvo kulture Republike Srbije i jedan milion Fest (od svojih prihoda).
