Izvor: Politika, 15.Okt.2010, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Buđenje proleća i jesenji dan
Kultura nasilja, jedina širom otvorena, moćna i besplatna, vodi još većem nasilju kojim smo preplavljeni. Kultura „izvan zakona” otporna i brza, buja poput korova i upozorava da živimo u društvu u kojem deca bolje procenjuju realnost od odraslih
Odrasli u „Buđenju proleća” su opasni.
To su tipični autoritarni ljudi, ljigavi i besvesni zombiji prema onima koji su iznad njih, i uskogrudi, neinventivni tirani za sve druge koji su ispod. Zombiji usmeravaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sva svoja razmišljanja ka onima iznad sebe, bitišući u duhovnom svetu u kojem uzdižu svoje gospodare ili ih potajno optužuju zbog malicioznosti i devijantnosti. Ako gospodari izdaju nalog da oni ispod njih treba da budu eksploatisani i uklonjeni, zombiji izvršavaju naređenja, a jednostavne, brutalne činjenice eksploatacije se ignorišu.
Takve ličnosti su sluge fašizma. One omogućavaju ratove i njihova su sredstva, ako ne i uzroci. Ti isti zombi-tirani, uništavaju i zlostavljaju svoju decu. Ponos i stid njihove dece postaju jedno, zato što strah parališe akciju. Zlo postaje metafizičko i zbog toga traži da bude uništavano.
Ubistvo i samoubistvo dece u „Buđenju proleća” šokira. A šta je sa onima koji preživljavaju?
Mnogi mladi ljudi u „Buđenju proleća” već su kao i njihovi roditelji, opijeni istim egoizmom, naoružani gotovo istom brutalnošću i bezobzirnošću. Možda ne baš sasvim istom, jer njihovi burni, erosom snažno prožeti nagoni još uvek nisu prekriveni lažnom moralnošću. Ako postavimo dramu u vreme pred Prvi svetski rat, svi ti dečaci, ponosno i hrabro išli su u rovove i umirali, sa istim posvećenjem sa kojim su učili u školi i bili nagrađivani dobrim ocenama. Obrazovanje u tako (ne)osvešćenom društvu, nije priprema za život, već za smrt.
Drama „Buđenje proleća”, nažalost, nije zastarela.
Ona danas postaje mnogo bliža, snažnija i značajnija, kako armije postaju moćnije i jače, kako naše škole, zatvori i bombe bivaju sve veće, a načini za uspostavljanje discipline sve razuđeniji i kontroverzniji. Cilj obrazovanja, kako je postavljen u ovoj drami,jesteda obeshrabri i ne dozvoli mladima da postavljaju pitanja. To je, takođe, osnova potrošačkog društva. Trošite i ne pitajte šta, ili gde, ili zašto, ili bilo šta, uvek zahtevajući još više. Može se učiniti kako postoji velika razlika između Vedekindovog društva i našeg. Tehnika je veoma napredovala i izmenila sliku spoljašnjeg sveta. To je uticalo na lakoću i eleganciju kojimaje moguće zameniti ogoljenu silu stalno rastućim konzumerskim zahtevima. I, što je spoljašnjost glamuroznija, unutrašnjost je sve praznija i bezličnija. A u njoj: rastuća patnja, usamljenost i bol. I univerzalnost procesa odrastanja i umiranja. Neumoljivo ista i neodložna, u svakom vremenu i društvu. Samo malo brža, na štetu proleća koja se bude u dvadesetprvom veku.
Mnoga deca su naučena lažima. Rečeno im je da žive u demokratiji, da život ima značenje i cilj, da se njihova dela računaju i da zbog toga treba da paze šta rade. Ali, deca koja idu u neugledne škole i provode živote po sivim, ružnim predgrađima u mračnoj senci velikih i blistavih gradova, ne žele obrazovanje koje im se nudi. Priče iz Starog Rima ih ne zanimaju. Zastareo obrazovni sistem koji je u kolapsu, kompulzivno uči decu mrtvoj kulturi, mrtvoj religiji i mrtvim društvenim mitovima. A deca i mladi mogu odrastati, živeti i trajati samo ako su im obrazovanje i kultura, zajedno sa roditeljstvom, čvrsta potpora. Ovde i sada, roditeljstvo je izgubljeno, a kultura „izvan zakona” najdostupnija je i najprihvatljivija, jer za tili čas oslobađa nepodnošljive bespomoćnosti. To je kultura nasilja, jedina širom otvorena, moćna i besplatna, koja vodi još većem nasilju kojim smo preplavljeni. Kultura „izvan zakona” otporna i brza, buja poput korova i upozorava da živimo u društvu u kojem deca bolje procenjuju realnost od odraslih. Može li se u takvom vremenu uopšte probuditi proleće, ili je sve samo kišni, jesenji dan koji najavljuje pustoš oštre zime?
Svet je na pragu rastuće tehnološke krize i mnogo veće političke nesigurnosti. Tržišna tehnologija progresivno uništava materijalne resurse, stimuliše potrošačku pohlepu i razara socijalnu osnovu. Pod imperativom stalnog nagrađivanja, daje obećanja koja u vremenu krize nisu održiva. To pokreće sve veću agresiju i strah. Napredak korodira u krizi, uspeh postaje destruktivan koliko i neuspeh. Nasilje se ponovo rađa.
Na delu je crni rat. On nije ispisan na nebu, već lagano izbija iz zemlje, stvarajući oblak u kojem vrebaju ekonomske propasti i piraterija bankara, ekološka katastrofa, fanatizam i teror, kao i mržnja prema demokratiji i različitosti. Crni rat se vodi oko prošlosti i sam po sebi živi prošlost – govori njenim jezikom i želi da ustanovi njene institucije. Breme prošlosti guši sadašnjost i onespokojava budućnost.
Kada je Vedekind pisao „Buđenje proleća”, on nije znao da se njegov svet suočava sa katastrofom. Mi znamo da naš svet upravo to čini.
Nebojša Bradić
---------------------------------------
Stiven Stejter
„Don’t do Sadness“
(song iz mjuzikla “Buđenje proleća”)
Kako je
Taj mali leptir
Prolazan...
On leti oko nas
I ništa ne oseća...
Isto tako želim ja
Da živim dan,
Da usporavam kraj reke,
Na nebo odletim...
Il’ možda,
Da budem vetar mali,
Prolećni.
Da prolazim kroz sve,
A zatim pobegnem...
Sa prašinom u ustima,
Al’ niko ne mora da zna...
Kao tuga
Što se sakriva...
I sad znaj,
Ja tugu ne osećam!
Nikako, nikada
U životu mi ne treba,
To drugima pripada...
Tugu ne osećam!
Kada vratim sve,
Šta preostaje?
Život gotov je...
Da l’ da im kažem?
Možda ne....
Samo odem
To je sve...
Prepev: Ivana Dimić i Vladimir Pejković
objavljeno: 16/10/2010
