Izvor: Blic, 28.Jan.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Brzi pokreti oka
Brzi pokreti oka
Nisam ljubitelj REM-a. Mislim na bend, ne na onu fazu sna koju skraćenica od 'rapid eye movement' označava. Uvek mi se činilo da je reč tek o običnom koledž-sastavu koji je sasvim slučajno prerastao svoju realnu meru. Nešto poput onoga što se, na drugačiji način, desilo sa Depeche Mode. Mera artističkog kod R.E.M. taman je onoliko prihvatljiva prosečnom Amerikancu generacije X, koliko je takav uopšte sposoban da pojmi stanje stvari u svetu oko sebe.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Slično, pak, U2, i R.E.M. su shvatili gde je njihovo mesto, u kojim to tačno predelima umetničko-političkog angažmana opšte-humanističkog tipa. U2 odavno su parodija sebe samih. R.E.M. stare nešto dostojanstvenije. Sreća za oba benda je u tome što i dalje sviraju pristojan rokenrol, što se to može slušati i manje obavezujuće nego što to nalaže njihov položaj na svetskoj muzičkoj sceni.
Nisam, dakle, ljubitelj, i nisam bio na koncertu, ali mi je više nego drago što su došli u Beograd. I što sam imao mogućnost da biram, i da ne odem na njihovu svirku. To mi pruža iluziju normalnosti u ovoj ne baš uravnoteženoj zemlji: kao, sviraju R.E.M, a mene baš briga.
REM-faza spavanja podrazumeva intenzivne snove. Otkrivši njeno postojanje, naučnici su otkrili ponešto o funkcionisanju naših mozgova, o radu uma i kada je uspavan.
Kako mi već izvesno vreme prolazimo kroz duboku REM-fazu, to mi se čini da je svako buđenje dobro došlo. A to se pomalo kosi i sa mojom ličnom potrebom da uživam u iluziji normalnosti. Tako je, posle REM-a, došao Ren, Oli Ren, da nam otvori oči i razbistri pogled.
Buđenje je neprijatna stvar.
Milina od filma
'Stranputice' reditelja Aleksandra Pejna
Ako ste izašli iz bioskopa (Takvud, naravno) sa osmehom na licu i potom sledećih dana prijateljima prepričavali zgode iz filma koji ste gledali, priželjkujući da ga uskoro ponovo ošacujete, onda je odista reč o nečem izuzetnom. Upravo mi se to dogodilo sa najnovijim filmom reditelja Aleksandra Pejna 'Stranputice' (američki, 2oo4. trajanje: l23 min.) koji je, ne slučajno osvojio malte ne sve nagrade udruženja filmskih kritičara širom Amerike. A reč je o produkcijski skromnom delu, bez ijedne jurnjave automobilima i ispaljenog metka (iz vatrenog oružja, naravno), a o digitalnim efektima i vanprirodnim čudima da ne govorimo.
Jednostavna priča govori o dvojici starih drugara još iz srednje škole (scenario je Pejn napisao u saradnji sa Džimom Tejlorom), o njihovom dokonom putešestviju po kalifornijskim kafanama u kojima će uživati u pijuckanju probranih vina. Jedan iza sebe ima rastureni brak, predaje u školi kako bi imao za hleb, ispisuje roman u koji ni sam mnogo ne veruje. Drugi ima zakazano venčanje za sedam dana u jermenskoj pravoslavnoj crkvi, glumi 'glasove' u tv-reklamama i mnogo bolje se razume u muvanje sa ženama nego u vina. Bio bi ti običan roud-muvi sa svakodnevnim hedonističkim slastima, ali uzgred oni naleću na dve kelnerice, od kojih jedna otkida na smušenog pisca Majlsa (Pol Đamati, poznat nam iz filma 'Američki sjaj', dok drugu rutinskim šarmom obara Džejk (Tomas Hejden Čerč). I tu počinje onaj splet nevolja koje život čine opojnim kao vino.
Reditelj Pejn kojeg znamo po filmovima 'To je Amerika – građanka Rut' i 'Sve o Šmitu' (sa izvrsnim Džekom Nikolsonom kao udovcem), ovoga puta stvara komediju sa izvrsno postavljenim likovima, složenih motivacija i autentičnih osećanja. Ova mešavina romantičnih osećanja i sjajnog humora čini delo koje blista u sezoni krcatoj osrednjostima i gromkim promašajima.
