Izvor: B92, 21.Jun.2008, 19:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Brisa Roše: Amerikanka u Parizu
U okviru proslave Svetskog dana muzike, 21. juna na Kalemegdanu je organizovan koncert Brise Roše, Amerikanke koja već godinama živi i radi u Parizu. Sa Brisom je za B92 razgovarala Ana Raca.
Multidisciplinarna umetnica Brisa Roše (Brisa Roche), iz planinskog sela severne Kaliforije, sa osamnaest godina krenula je u Francusku u potrazi za zvukom. Poslednjih sedam godina peva i svira gitaru, komponuje, slika, i kreira odeću za sebe i druge, u Gradu svetlosti. Najveći izazov >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << bio je da objasni muškim kolegama da fina devojka čistog glasa želi da stvara prljav zvuk. Nakon dva albuma našla je one koji je razumeju, i sa njima će se predstaviti i beogradskoj publici na Svetski dan muzike.
Kako si odabrala Francusku da u njoj živiš i radiš?
Nisam planirala, tako se desilo. Otišla sam u Francusku da posetim prijatelje sa kojima je trebalo da uradim neki muzički projekat. Čovek sa kojim je trebalo da ga realizujem, moj prijatelj, slomio je u to vreme obe ruke i noge, tako da od toga ništa nije bilo.
Završila sam pevajući džez, kako bih ipak mogla tu da ostanem, da platim kiriju i da jedem. Onda sam snimila ploču i pošto nisam osoba koja odbacuje radnu energiju, ostala sam. Meni nije važno gde živim, već na koji način negde provodim vreme. Energija je velika investicija, tako da ne mogu, tek tako, sada negde drugde da odem.
Znači ostala si zbog prijateljevog oporavka?
Ne.. Možda pomalo i zbog toga, ali pre svega zato što sam ostavila sve, ništa pametnije nisam imala da radim, i nisam više mogla da se vraćam nazad. Shvatila sam da ako se vratim verovatno ću naći neki drugi posao, a u Parizu sam mogla za život da zaradim pevajući džez.
Da li to znači da je mladim muzičarima u Evropi lakše da zarade za život?
Jednako je teško, ali je u Americi mnogo manje plaćeno bilo kome ko svira bilo koju vrstu muzike, pank, pop, džez, bluz.
Teškoće koje prate mlade muzičare su iste što se tiče brige o kvalitetu izvođenja, snimanja ploče, okupljanja benda, itd. Ali osnovna razlika je u tome što u Americi svi oni pored toga što se bave umetnošću imaju posao koji rade tokom dana, profesiju, dok u Francuskoj preferiraju da imaš samo jednu stvar kojom se baviš.
Na primer, u Americi možeš da nosiš mnogo razlicitih šešira. Tamo si šef kuhinje u restoranu, ali si i pisac, dok u Francuskoj hoće da znaju da li si šef ili pisac. Ista stvar je i sa muzikom. Ti kao umetnik ovde imaš položaj na društvenoj lestvici, što se potpuno razlikuje u Americi, jer tamo je položaj umetnika van društvene lestvice. Meni se čini da je američki način bolji, ali sada mi se više sviđa ovaj položaj koji sam ostvarila u Francuskoj, pa ne mogu na to da pljujem.
Tako da je lakše u tom smislu da si više plaćen za isti posao ali teže je naći ga, imati i sačuvati. Lakše je i zato što ne moraš da radiš u toku dana drugi posao, a u suštini, ipak imaš tu mogućnost.
Koji muzičari su ti bili uzor?
Od kako idem na turneje inspirišu me ljudi sa kojima delim scenu, kao što su bend Teitur at Roter Salon iz Berlina, sa kojima sam nastupala u Nemačkoj. Oni imaju pevača koji izvodi sjajne stvari, sjajne aranžmane.
Ali kada sam počela da pišem pesme, na mojoj akustičnoj gitari kao tinejdžerka, u planinama, bila sam okrenuta folk izvođačima, muzici iz vremena mojih roditelja, moje majke: Džoni Mičel, ali I Ian Donovan, Bob Dilan i cela ta grupa kantautora, dok nisam napunila 18 godina i otkrila Pi Džej Harvi. Volela sam taj njen emo-bluz prizvuk. Bilo mi je dosta girly konotacije, želela sam brutalniji zvuk, i tako sam kupila električnu gitaru.
Da li je zvuk bio najveći izazov u tvojoj karijeri?
Najteže je bilo ubediti ljude u bendu da ja želim tako nešto, za šta očigledno nisam imala dovoljan fond reči u rečniku u to vreme, tako da sam teško došla do tvrđeg zvuka. Oni su videli samo mladu devojku, koja se ne šminka, ima dugu kosu, fina je, ne opija se do besvesti svake noći, tako da su mislili 'hajde da joj predložimo nešto fino’. Plus moj glas je je sladak i čist, i kao takav nije mi bio od pomoći dok sam tražila tvrđi zvuk.
Brisa Roše džez ne peva već pet godina ali je sigurna da će mu se jednog dana opet vratiti. Objavila je dva albuma. Prvi album The Chase objavljen je za EMI i, pored odličnih kritika, prolazi nezapaženo kod publike, a drugi, tek objavljeni album Takes izdat je za nezavisnu parisku etiketu Discographe.
Dom omladine i Francuski kulturni centar povodom Dana muzike organizujui besplatni koncert na kome nastupa najoriginalnija zvezda francuskog novog zvuka Brisa Roše (Brisa Roché) i mladi beogradski sastav "Repetitor". Koncert se održava na Kalemegdanu kod Muzičkog paviljona, a počinje u 21 čas.
Pročitajte više o događanjima u Beogradu provodom Svetskog dana muzike
