Izvor: B92, 12.Avg.2010, 12:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Brian Wilson Reimagines Gershwin
Večiti dečak iz Kalifornije odaje počast najvećem američkom kompozitoru 20. veka i svom idolu iz mladosti.
Iako su živeli u različitim epohama, Brian Wilson i George Gershwin imaju više toga zajedničkog: obojica su svoja kapitalna dela napisala kada su imali oko 25 godina (Gershwin "Rhapsody in Blue”, Wilson "Pet Sounds”), i jedan i drugi su blisko sarađivali sa svojom braćom (Brian sa Carlom i Dennisom, Gershwin sa starijim bratom Irom koji >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << mu je pisao tekstove), Gershwin je umro u 37. godini a upravo u tim godinama Wilson je kreativno bio mrtav, prepustivši se samodestrukciji i mentalnim bolestima. Konačno - obojicu mnogi smatraju najvećim američkim kompozitorima 20. veka.
Brianova ljubav prema Gershwinovoj muzici datira još od 1946. (tada je imao samo 4 godine) kada je na radiju čuo "Rhapsody in Blue”. Već sa 8 godina naučio je na klaviru da svira "Summertime” iz opere "Porgy and Bess”, a sa 10 gotovo sve Gershwinove kompozicije uključujući i celu "Rhapsody in Blue”. Od tada pa sve do danas, kako sam Brian kaže, gotovo da nije prošlo više od 3-4 dana a da nije seo za klavir i samo za svoju dušu odsvirao neku Gershwinovu melodiju. Krajem sedamdesetih, kada je čitave nedelje provodio depresivan u krevetu, iz njega je ustajao samo zbog 3 stvari – da jede, ode do wc-a i da na klaviru odsvira "Rhapsody in Blue”. Sudeći po svemu tome, jasna vam je količina ljubavi i poštovanja koju Wilson gaji prema Gershwinu, a samim tim i ozbiljnost u pristupu obrade istih. Brian je na ovom albumu radio neprekidno čitavih 10 meseci i to se čuje iz svakog zamaha gudača.
"Brian Wilson Reimagines Gershwin” počinje i završava se magičnom a kapela verzijom "Rhapsody in Blue” koja zvuči baš onako kao kada bi zamislili da The Beach Boys 1966. obrađuju Gershwina. Divno je čuti čoveka uz koga je leto prva asocijacija, kako obrađuje numeru "Summertime” pri tom je objavivši u sred avgusta. Duvači koje čujete u njoj tako podsećaju na lenjo letnje predveče u praznom gradu, dok gudači melodiji daju neku šmek davnih vremena. Dečje nevina "They Can’t Take That Away from Me” bi komotno mogla da se nađe u nekom Diznijevom crtaću (album je i izdao Disney Pearl), bluesy "It Ain't Necessarily So" podseća na Toma Waitsa koji je potpuno strejt, orkestrirana "Love is Here to Stay” asocira na kalifornijsko sunce, dok "Someone to Watch Over Me” počinje slično kao "Eleanor Rigby” da bi ubrzo prerasla u klasičnu "wilsonovsku” baladu, outtake sa Brianovog i Parksovog albuma "Orange Crate Art”.
Sigurno jedna od 2 najlepše kompozicije na albumu je "S Wonderful” u kojoj nas bossa nova ritmovi i predivni back vokali deportuju u neke tropske krajeve. Na albumu se nalaze dve kompozicije koje Gershwin nikada nije završio, pa je umesto njega to uradio Brian. "The Like in I Love You” je ubedljivo najlepša pesma koju ćete čuti na ovoj ploči, a krase je Brianov falseto u refrenu, višeglasno pevanje Taylor Mills, Nelsona Bragga i Scotta Benneta i matematički precizni gudači. Na žalost, druga neobjavljena pesma "Nothing but Love” nije uobličena sa tolikom pažnjom, pa zbog aranžmana koji kao da je iz sredine osamdesetih, više podseća na tribute Beach Boys bend nego na Brianov tribute Gershwinu. Od slične boljke pati i "I Got Rhythm” i donekle "I’ve
Got a Crush on You” kojoj baš nije neophodan onaj solo na električnoj gitari.
Brian ima tu sreću da njegov bend više od 10 godina predvodi Darian Sahanaja (iz grupe The Wondermints), inače nekada osnivač The Beach Boys fan kluba. Najviše zahvaljujući njemu Brian Wilson u novom veku zvuči kao što bi The Beach Boys trebalo da zvuče sedamdesetih da ih je napustio "radnik” Mike Love. S druge strane, ostatak Brianovog benda čine studijski muzičari koji u svoj plejer često ubace neki album bendova kao što su Toto ili Genesis i upravo njima idu na dušu pesme sa ovog albuma koje nisu na visini zadatka.
Sve u svemu, kada od 14 pesama imate 4 remek dela, 6 odličnih, 2 solidne i 2 loše numere, rezultat je više nego zadovoljavajući. Ovakav bilans nema nijedan album izdat pod Brianovim imenom u novom veku (osim ploče "Smile” naravno), a čini mi se ni u starom. Istina, moramo uzeti u obzir da je ovo ipak album obrada, i to jednog Gershwina. Brianov glas i dalje zvuči dečački, njegov rad u studiju je svakim novim albumom ponovo sve očigledniji i čini se da Brian živi svoju drugu mladost.
Dok Mike Love i dalje tezgari sa grupom ljudi koju besramno naziva The Beach Boys, Brian je još jednom dokazao ko je i gde je mesto njegovoj muzici - baš tamo gde se već skoro jedan vek nalazi muzika Georga Gershwina.
.jpg)
