Izvor: Politika, 24.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Breht u Banjaluci
Želim da napravim predstavu koja će govoriti i o ratu u Bosni, ali bez uperenog prsta koji bi imao poruku
Poznata rediteljka Mira Erceg radi Brehtovu "Majku Hrabrost" u Narodnom pozorištu Republike Srpske u Banjaluci. Probe predstave počinju danas sa zanimljivom glumačkom ekipom: u naslovnom liku pojaviće se prvakinja HNK u Splitu Ksenija Prohaska, sarajevski glumac Miralem Zupčević igra sveštenika, a Novak Bilbija iz Novog Sada kuvara. U ostalim ulogama se pojavljuju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pretežno mladi i najmlađi banjalučki glumci.
Premijera će biti izvedena 18. oktobra u Banjaluci, a dva dana kasnije na sarajevskom MESS-u koji je koproducent projekta na inicijativu Dina Mustafića.
Mira Erceg je sa skepsom primila poziv umetničkog direktora, beogradskog glumca Tihomira Stanića, da radi u Banjaluci ali je, upoznavši se sa, po njenim rečima veoma promišljenim repertoarskim konceptom, prihvatila poziv.
Za koji ste se aspekt Brehtove "Majke Hrabrost" odlučili, odnosno za koju vremensku distancu, s obzirom na delikatnu banjalučku i sarajevsku publiku?
- Ne pravim antiratnu predstavu. Antiratne predstave ne mogu da zaustave ratove, a katastrofe prikazane na pozornici nisu sposobne da spreče katastrofe u stvarnosti. Breht je pisao o tome da mali čovek, u našem slučaju "Majka Hrabrost", ne može da profitira u ratu čak ni kad mu poveruje. Breht u ovom komadu prikazuje da i čovek pun vrlina u ratu može da ih izgubi i da je redak onaj koji ih sačuva. Želim da napravim predstavu koja će govoriti i o ratu u Bosni, ali bez uperenog prsta koji bi nosio poruku: evo, ovo ste vi, ružni, prljavi i zli. Želela bih da gledaoci preko emocija dožive sudbinu te žene iz naroda, umetnice preživljavanja koja je poverovala u rat. Ta "hijena bojnog polja", kako je jedan od likova u komadu naziva, profitira od rata, ali u njemu gubi troje dece upravo zato što je trgovkinja. Majka Hrabrost nije tragična heroina. Ona je i žrtva i profiter rata. Kad gubi ona ga proklinje, kad na njemu nešto zaradi ona ga veliča, jer nije u stanju da ga prozre. Ona je odvažna i praktična, ali politički slepa. Tako je pisao Breht koji u protivrečnostima misli.
Da li će "Majka Hrabrost" biti i neka Vaša lična priča?
- Moja lična priča jeste priča o stvaranju i razaranju čoveka, detinjstva, države, sveta. Kao estetski i emotivni kontrapunkt ratu koji se dešava na sceni projektovaću u predstavi našu čežnju za mirom i srećno proživljenom mladošću u jednoj lepoj i velikoj zemlji na Balkanu koja je nestala. Ako je taj rat uspeo da razori tu zemlju i otme budućnost deci onih koji su u njemu učestvovali on nije bio u stanju da ubije i uspomene iz detinjstva, na primer onaj vozić koji uskotračnom prugom vijuga od Sanskog Mosta pa sve do u sam vrh Grmeča, prolazeći kroz živopisne predele i tunele, prelazeći preko mostića i praveći osmice oko crkava i džamija. Taj će se nostalgični vozić, ideja scenografa Marije Kalabić, pojaviti u prostoru koji je inspirisan jednim bombardovanim mostom i vozom na njemu. Pogađate li o kojem je mostu reč?
U iščekivanju smo prvih utisaka sa premijere predstave "Majka Hrabrost" u njujorškom pozorištu Delakort sa Meril Strip u naslovnoj ulozi...
- Imajući u vidu neokolonijalne ratove koje vodi kao najmoćnija zemlja na svetu, u Americi je "Majka Hrabrost" veoma aktuelan komad. U Brehtovim spisima povodom "Majke Hrabrost" nalazi se jedna parafraza izreke "Rat je produžetak politike drugim sredstvima". Brehtova formula glasi "Rat je produžetak ekonomije drugim sredstvima", što je mnogo tačnije, jer je politika danas postala sluškinja ekonomije. Ali, Amerika je, naročito Istočna obala, puna miroljubivih i slobodoljubivih individualista i pozorišnih ljudi koji odlično poznaju i cene Brehta. Tako da me ne čudi da i tako velika umetnica kao što je Meril Strip pripada toj grupi.
Dugo godina živite i radite u Nemačkoj. Koje su sličnosti i razlike između nemačkog i srpskog pozorišta?
- Razlike se sve više smanjuju. Postoje glumci i reditelji koji tragaju za modernim, ali svojim pozorišnim izrazom. Pošto ne živim u Beogradu pomenuću samo one čije radove poznajem. Od reditelja Ivanu Vujić, Anu Miljanić i Anju Sušu, od glumaca tri izuzetna, ali i veoma različita glumca: metafizički nedokučivog pozorišnog posvećenika Mićanovića, svedenog Šušljika, ekspresivnog, ali u emociji tako tačnog i istinitog Glogovca. Oni nemaju ničeg zajedničkog sa onim što je tipično za srpsku glumu: farsično komedijašenje ili nepodnošljivo patetično preglumljivanje emocija, u oba slučaja glumom koja se u Nemačkoj naziva šmirom, a u kojoj ogromna većina naše publike uživa. Izuzimam bitefovsku publiku koja, nažalost, postaje površno pomodarska. Nemačko pozorište je uslovno rečeno dramaturško-rediteljsko pozorište ideja, u kojem su glumci učesnici kolektivnog čina. Kod nas je obrnuto. Glumci su na prvom mestu. U Nemačkoj je pozorište slobodnije, radikalnije, otvoreno za eksperiment. Ali i politički angažovanije. Bez Brehta je ono nezamislivo, iako nije brehtijansko. Hajner Miler, papa pozorišne postmoderne i dekonstrukcije, učenik je Brehta. Režirati i glumiti sa stavom je, takođe, njegovo nasleđe, fizički teatar kao i moderno lutkarsko i predmetno pozorište. Svi vidovi nemačkog antipozorišta, pre svega nedramskog, proistekli su iz produktivnog sukoba sa Brehtom.
Srpski teatar ovog trenutka ima dve izuzetne pozorišne autorke Biljanu Srbljanović i Milenu Marković, popriličan broj darovitih mlađih glumaca i glumica, nekoliko zanimljivih reditelja, ali, sve u svemu, preovlađuje konvencionalno građansko pozorište sa povremenim rediteljsko-dramaturškim iskorakom izvan konvencija građanskog modela mimetičkog teatra. Pozorište je u savremenom zapadnom društvu jedna od poslednjih oaza slobode. Samo slobodni duh pozorišta je stvaralački duh.
-----------------------------------------------------------
Otvorenog srca slušam
- Teško mi je bilo da odem u Banjaluku posle 20 godina. Rođena sam u Sanskom Mostu, veteran sam antiratnog pokreta i ovde i u Nemačkoj. Taj užasni rat u "zemlji najboljih ljudi", kako je o predratnoj Bosni i Bosancima na osnovu svog iskustva voleo da govori moj muž Nemac, još uvek nisam prebolela: osećam se odgovornom za nedela koja nisam počinila, izbezumljuje me i dalje ogroman broj etnički "počišćenih", mrtvih i ranjenih, besmisao njihove žrtve, političko bezumlje elita koje su gurnule u rat "narod najboljih ljudi". Otišla sam pre godinu dana u grad na Vrbasu da proverim hoću li moći emotivno da izdržim boravak u njemu. Odlučila sam da svoja predubeđenja ostavim u Berlinu i Beogradu, i da otvorenog srca slušam autentične priče iz rata. Tri dana sam lutala gradom, razgovarala sa ljudima, ne samo u pozorištu, već i u parku, kafiću, na pijaci, bezuspešno tražila pogledom džamije koje sam pamtila, na periferiji grada pronašla sam jednu novoizgrađenu, što mi je ipak ulilo nadu da će jednoga dana, nadam se uskoro, ponovo biti podignuta do temelja srušena lepotica Ferhadija.
-----------------------------------------------------------
Predosećanje rata
- Radnju "Majke Hrabrost" (napisanu uoči Drugog svetskog rata) Breht je izmestio u vreme Tridesetogodišnjeg rata koji je divljao Evropom u 17. veku (1618-1648). Naši su ratovi po nekim svojim karakteristikama bili slični ovom dugotrajnom ratu od pre četiri veka. Zajedničko im je da su to bili i ratovi za nove granice, i verski ratovi, i ratovi protiv civila, ali pre svega tranzicioni, odnosno pljačkaški ratovi. Svaka scena ovog Brehtovog komada mogla se dogoditi u Bosni. Osamdesetih godina kada sam dosta radila u Sarajevu i Zenici pravila sam predstave koje su upozoravale na rat koji sam predosećala. U Sarajevu sam 1986. režirala "Plavu Jevrejku" Isaka Samokovlije, ljubavnu tragediju prouzrokovanu međuverskom netrpeljivošću u Sarajevu sa kraja 19. veka. Ta je predstava sve do početka rata igrana pred prepunom salom Kamernog teatra.
Borka Trebješanin
[objavljeno: 24.08.2006.]
