Izvor: Politika, 14.Maj.2010, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Breg je danas tako čaroban
„Ja znam da Vi svojih knjiga nemate i želim da Vam poklonim Vašu Liriku Itake koju s ljubavlju godinama čuvam”, rekao je Milorad Pavić. „Neka knjiga ostane tamo gde je bila sve ove godine, hvala Vam, mladi gospodine”, odvratio je Crnjanski na ručku u čast njegovog povratka iz Londona
„Ubrzo posle Božića 2003. godine, četrdesettrogodišnjeg Njujorčanina Patrisa Mura vatrogasci su morali spasiti iz njegovog stana pošto je dva dana proveo zarobljen pod lavinom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << časopisa, magazina i knjiga koje je tvrdoglavo gomilao preko deset godina. Komšije su ga čule kako ječi i mrmlja kroz vrata, koja su bila zatrpana silnim papirima. Tek pošto je uz pomoć poluge brava obijena a spasioci počeli da kopaju kroz hrpu publikacija, Mur je pronađen, u majušnom uglu svog stana, bukvalno zatrpan među knjigama. Bilo je potrebno više od sat vremena da ga otkopaju i izvuku; pedeset vreća štampanog materijala moralo je biti izvučeno napolje pre nego što su uspeli da dopru do ovog neumornog čitaoca”, piše Alberto Mangel, kanadski pisac, takođe strasni kolekcionar knjiga, u delu „Biblioteka noću”(„Geopoetika”, 2008).
Međutim, ova sudbina lako može da zadesi bilo kog bibliofila kojih ima mnogo. Iako je uvek više nečitalaca nego čitalaca, strast za znanjem ipak nekako uspeva da prevlada silu entropije i valjda to i jeste razlog zbog čega ova planeta još uvek postoji. Mogao bi se nabrojati čitav niz strastvenih spisatelja koji bi se mogli uplašiti da im se blago knjiga i časopisa ne sruči na glavu.
Jedan od njih svakako je Teofil Pančić, kolumnista i pasionirani kolekcionar knjiga, ali i časopisa. Pančić, tako, čuva sve primerke „Vremena” i NIN-a od prvog broja pa do ovih najnovijih, sve subotnje kulturne dodatke „Politike”, baš kao i sve vikend dodatke lista „Danas”. „Sva ova gomila mene čini srećnim”, kratko mi je rekao i ja sam klimnula glavom sa mnogo razumevanja. Jer, pamtim kako me je carinik na aerodromu „Hitrou” pitao šta je to u mom koferu teško preko trideset pet kilograma. „Knjige”, rekla sam. „Gospođo, jeste li išta ostavili za londonske biblioteke”, upitao me je i pustio da prođem, bez da naplati naknadu za višak prtljaga.
Pasionirani sakupljač starih, vrednih i retkih knjiga je i pesnik Dragan Jovanović Danilov. On kaže: „Najbogatija nalazišta starih, retkih knjiga na ovim prostorima iz kojih sam se ja snabdevao su Vojvodina, Slavonija, Dalmacija, Dubrovnik i, naravno, Beograd. Strast za sabiranjem knjiga u ličnu biblioteku jeste neka vrsta više trezvenosti. Naprosto, čovekom upravlja zakon nezasitosti. Nezasita kolekcionarska strast je nešto trajno i suštastveno. Ona se ne prima od spolja, već organski izrasta iznutra”.
U svetu šaha samo se jednom u istoriji ove igre dogodilo da jedan šahista bude istovremeno i prvak sveta, a da istovremeno nema u kući ni jednu jedinu šahovsku garnituru. U pitanju je Hoze Raul Kapablanka. U svetu literature ovakav slučaj ne postoji. Pisci i svi ljubitelji pisane reči strasno vole i neprekidno uvećavaju svoje biblioteke. Ponekad ne samo iz literarnih motiva. Poznato je da je Josif Brodski u Petrogradu živeo sa roditeljima u „sobi i po”. U trenutku kada je zaželeo svoj kutak, odvojen sasvim od roditeljskih pogleda, Brodski je počeo da dodaje knjige na veliki orman-pregradu od dela roditeljske sobe. Na kraju je na sve te knjige stavio i nekoliko kofera i napravio kompletnu zamenu za zid. „Tako sam napravio barikadu”, piše Brodski i dodaje – „a Marijana je mogla da otkrije više od svojih grudi”.
Ekova tezga sa polovnom robom
Sam Umberto Eko, pasionirani je sakupljač i čitalac knjiga i smatra da biblioteka treba da bude nasumična, nalik buvljoj pijaci. U „Imenu ruže”, on kaže: „Idealna uloga biblioteke je da pomalo bude kao tezga s polovnom robom, mesto gde će vam se posrećiti da slučajno nađete nešto vredno”.
No, čini se da niko na planeti nije više voleo biblioteke od Borhesa. On je raj zamišljao kao biblioteku punu divnih knjiga i želeo da na nebu dobije samo jedan posao: bibliotekara biblioteke u koju niko neće ulaziti. Alberto Mangel, koji je bio jedan od Borhesovih čitača, u trenutku kada je ovaj pisac već bio sasvim slep, ovako se seća Borhesove biblioteke: „Posetioci su od Borhesovog stana očekivali mesto krcato knjigama, police koje pucaju na sastavima, gomile novina i časopisa od kojih se ne može proći i koji vire iz svakog otvora: džunglu od mastila i hartije. Umesto toga, iznenadio bi ih stan u kome su knjige, u savršenom redu, zauzimale diskretno mesto. Kada je mladi Mario Vargas Ljosa posetio Borhesa, negde sredinom četrdesetih godina dvadesetog veka, prokomentarisao je spartansko uređenje stana i pitao zašto vlasnik ne živi na nekom luksuznom mestu sa više knjiga. „Možda je takav običaj u Limi”, odvratio je uvređeni Borhes nepromišljenom Peruancu, „ali ovde, u Buenos Ajresu, ne volimo da se razmećemo”.
Kiplingova biblioteka u kući Naulaka, u Vermontu, sadržavala je većinu knjiga o putovanjima ili industrijskom zanatstvu – pisca je očito zanimalo kako stići do preciznog jezičkog izraza. Nikada ne znate na šta sve možete naleteti u biblioteci jednog pisca. Tako će posetilac Andrićeve zadužbine u vitrini sa knjigama videti da je naš jedini nobelovac imao kompletnog Frojda na nemačkom jeziku. Očito je da je Andrić bio zaintrigiran i saznanjima do kojih je došao genijalni psihoanalitičar.
Milorad Pavić je tokom života morao da gradi dve biblioteke. Naime, pošto je iz prvog braka prešao u drugi, veliki deo biblioteke ostao mu je u prethodnom domu. Budući da nije mogao da zamisli život bez određenih dela Dostojevskog, Bruna Šulca ili Mana, kupovao je primerke knjiga koje su mu nedostajale pokatkad i od uličnih prodavaca, uzimajući knjige sa pločnika. Nije mu smetalo što su bile polovne , požutele i što je bio treći ili četvrti njihov vlasnik. Otresao bi knjigu od prašine i nasmejao se rečitim osmehom srećnog kolekcionara koji je pronašao željeni primerak. Nova, druga biblioteka Milorada Pavića sadržavala je i knjige o muzici (voleo je veoma knjige o velikim pijanistima), baš kao i sve što se odnosilo na Vizantiju. Uostalom, on i jeste bio pisac koji se izjašnjavao kao – Vizantinac. Iako je strasno voleo knjige, Pavić ih je rado i poklanjao. Jednom je hteo da načini poseban poklon. Crnjanski se, naime, tek vratio iz izgnanstva i napravljen je počasni ručak u organizaciji tadašnje „Prosvete”. Na ručku je bio i Pavić, tada mlad čovek. Budući da je, pored svih tragedija, Crnjanski imao i tu nevolju da je kroz život u izgnanstvu stalno bivao lišavan sopstvenih knjiga (u Londonu Crnjanski nije imao na polici svoje knjige objavljene u domovini), Pavić je ponudio da mu pokloni primerak „Lirike Itake” objavljen pre mnogo godina, dok je Crnjanski još živeo u staroj Jugoslaviji. „Ja znam da Vi svojih knjiga nemate i želim da Vam poklonim Vašu Liriku Itake koju s ljubavlju godinama čuvam”, rekao je Pavić. „Neka knjiga ostane tamo gde je bila sve ove godine, hvala Vam, mladi gospodine”, odvratio je Crnjanski, već duboko načet depresijom, izgnanstvom, starošću.
Bez trešanja, molim
Kolekcionari knjiga, naravno, teško pozajmljuju knjige. Cvetajeva je prijatelja pesnika Maksimilijana Vološina jedino hvatala u laži kada se radilo o knjigama. Ako bi ga zamolila da joj pozajmi određenu knjigu, mrmljao je nešto neodređeno. „Čitaću je kod tebe kući, pod tvojim pogledom”, ubeđivala ga je Cvetajeva. „Ne mogu, ipak, ne mogu”. „Ali, zbog čega, pažljivo ću okretati stranice”, meko je pokušavala Cvetajeva. „Znam da hoćeš. Ali – umazaćeš je trešnjama.” Posle obećanja da uopšte neće cele nedelje jesti trešnje, Vološin bi pristajao. Ali s teškom mukom i uzdišući.
Čarls Simić ima noćnu moru koja se već decenijama ponavlja. Sanja kako prelazi nepoznatu granicu, prilazi mu nepoznati carinik, baca njegov pasoš u blato i gazi ga. Knjige su naši pasoši u sve druge svetove, jer ovaj jedan i jadan u kome smo, prokleto nije dovoljan. No, ovaj san se dogodio. Brodskom, ali na jedan drugi način. „Pre četvrt veka, u prethodnoj inkarnaciji u Rusiji, poznavao sam čoveka koji je prevodio Roberta Frosta na ruski. Upoznao sam ga jer sam video njegove prevode… Pokazao mi je izdanje u tvrdom povezu (mislim da je bilo Holtovo), koje se otvorilo na strani sa stihom: Sreća nadoknađuje u visini ono što gubi u dužini. Preko stranice je bio ogroman otisak vojničke čizme broja 46. Prednja strana knjige nosila je oznaku Stalag3B, što je bio koncentracioni logor u Drugom svetskom ratu za savezničke ratne zarobljenike negde u Francuskoj…” Dakle, otisak vojničke čizme jeste ležao na knjizi, baš kao na pasošu Čarlsa Simića, a i knjiga i pasoš ulaznice su u taj drugi, obećani, bolji, lepši, smisleni svet.
Izgleda da bez knjiga ipak ne možemo. I u koncentracionom logoru Bergen Belzenu, među zatvorenicima kružile su knjige. Jedna od njih bio je „Čarobni breg” Tomasa Mana. Jedan dečak se seća vremena kad bi došao red na njega da čita knjigu. „Bio je to najsrećniji trenutak u danu… Knjiga mi je govorila: nisi sam, nisi sam, nisi sam…”
Sanja Domazet
[objavljeno: 15.05.2010.]
