Izvor: Blic, 14.Apr.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Branko
Branko
Odavno je, svakome ko želi da sagleda stvari onakve kakve jesu, poznato da je najprogresivniji, najrelevantniji i najvredniji segment jugoslovenske, pa i srpske kulture druge polovine prošlog veka bio prelomljen kroz rokenrol. Ne rokenrol shvaćen kao mlaćenje prazne kose, ili intelektualistički supstitut stvarnog života, nego kao odvažan odnos prema svetu, izvorište svesti o pravom stanju stvari i sposobnost da se istovremeno deluje na kreativan i subverzivan način.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Luksuzno opremljena knjiga 'Kako je bio rokenrol' (izdavač: Društvo ljubitelja popularne kulture) u kojoj je na preko pet stotina stranica velikog formata sabran opus Branka Vukojevića nije samo svedočanstvo o jednom značajnom čoveku, čije je pisanje u 'Džuboksu' i drugim magazinima važnim za oblikovanje sedamdesetih i, posebno, osamdesetih, otvorilo nove puteve, nego i primer kako jedna kulturna sredina treba da se odnosi prema takvim ljudima, posebno kad više nisu sa nama. Iznenadni tragični odlazak Branka Vukojevića 30. avgusta 2003. probudio je ključara riznice blistavih uspomena i podstakao stvaranje knjige koja bi, kroz radove jednog od svojih najznačajnijih aktera, mogla da funkcioniuše kao spomenik čitavom vremenu.
Dok ga je Branko, na svoj nauhvatljivi i neponovljivi način, uređivao, 'Džuboks' je bio zaklon od nevremena za čitavu generaciju ljudi koji su doboko osećali da život u Srbiji (ili Jugoslaviji, svejedno) može i treba da bude nešto drugo. To što nije bio, niti je sada, najmanje je njihova greška. Većina njih, uostalom – a među njima je bio i Branko, čije poslednje godine su bile vezane za Englesku – odavno više nije ovde. Onima koji jesu, Brankova knjiga predstavljaće ne samo dragoceno podsećanje, nego i precizan putokaz.
Rep ili primenjeni život
Doneli mi klinci knjigu o repu. Čitam neveliki rukopis, ali o repu nigde ni pomena. Zapravo bio je to dnevnik jednog gimnazijalca, početnika. Srednjoškolac, a ponovo prvak. Sve u svemu, zbirka nevolja sa roditeljima, novom sredinom, nastavnicima, lovom, i, naravno, sa samim sobom, što će reći sa suprotnim polom. Pozovem ih i pitam: 'Dobro momci, gde vam je u ovoj knjizi rep?' A oni mi kažu: 'E, to mora da se sluša, a ovo je samo knjiga... onako!' I donesu mi gomilu demo snimaka; pominju nekakve betlove, MC-je (što su majstori ceremonija) brze pesme i svašta. Krenem da preslušavam diskove. A tamo sve isto kao u onoj knjizi, samo rimovano.
Čak dobro rimovano i što je značajnije, dobro spakovano. Poezija, nema šta. Nešto kao primenjeni život. Najiskrenija moguća, ali ne i naivna. Prava. Pozovem ih opet, pitam: 'Koliko vas ima?' Kažu: 'Uh, koliko hoćeš!'
'Poezija je spasena', kažem. Oni me gledaju začuđeno. 'Mislim, ono... Miljković: 'Poeziju će svi pisati... Super!', spetljam nešto. Oni klimaju glavom kao da hoće da mi učine na volju; sviđa im se što ih nisam 'dočekao na nož'.
Ima nečeg viteškog u poetici tih mladih ljudi. Nije reč samo hrabrosti kojom se suočavaju sa stvarnošću; ona im je prirođena, nego i forma, dgovor na tradiciju. Oni su, po svojim betlovima (formi sličnoj turnirima) nešto između kralja Artura i Don Kihota, a po poetici nešto između trubadura i pevača epova.
Ima u praksi repa i nečeg od religije. Stupajući u red repa, dobijate novo ime i počinjete da se borite za neku višu stvar. Postajete sveštenik-vitez. Učitelj vam je drugi vitez. A onda idete na betlove, gde se borite sa dugim vitezovima 'bacajući stihove', dok vam je obojici stvarni neprijatelj neka skrivena aždaja, odnosno pravo lice stvarnosti. Tako tuku oni jedan drugoga, a oko njih padaju kulise laži, zabluda, predrasuda, našminkane stvarnosti, dok valjda ne ostane samo pusta i jasna poljana za neki sledeći betl i dok betl ne postane sam sebi svrha, poziv, viteški zavet, način života kroz pevanje.
Da, koliko smo puta citirali nesretnog Branka i kada nismo verovali da će poeziju iko više pisati. Jer toliko puta je predviđana smrt poezije A, evo, pišu je toliki klinci...
Ali ako preslušate neke od tih stvari upoznaćete jednu generaciju o kojoj malo znamo, gotovo ništa, a koja nas posmatra kroz stostruke lupe. Upoznaćete jednu zabrinutu mladost nad nama koji brinemo o mladima. Njihovim stihovima, po aktuelnosti, oštrini i tačnosti zapažanja mnogih društvenih stanja i procesa, mogla bi da bude spasena ova, i ne samo ova kolumna.
Trenutak
Borisav Stanković 'Koštana', režija Rahim Burhan, produkcija Narodno pozorište Beograd
Svoju interpretaciju 'Koštane' Borisava Stankovića reditelj Rahim Burhan zasniva na završnim delovima ovog komada. Na mestu kada Stojanova majka, podržana ćerkom, pobedonosno odvodi zabludelog Stojana kući. Na trijumfu duha prosečnosti i mediokriteta, na pobedi palanke nad željom za iskakanjem iz prosečnosti. Bio je to, posle svega, pobednički hod nad željom nezrelog Stojana da odraste, Hadži Tome da ostane mlad, Mitketa da postane čovek i, naravno, Koštane da ostane to što jeste, mlada, lepa, nezrela i majčina.
Burhanova predstava se odigrava u prostoru izrazito uspele scenografije, između zidova (proklete) avlije bez obzira da li je posredi kuća bogatog Hadži Tome ili vodenica na kraju varoši, ili su to zidine (nedostižnog) grada. Predstava je bila suštinski prožeta izuzetnom muzikom Vladimira Petričevića, međutim izvođači ove predstave nisu bili kostimirani već odeveni u neoprostivo loše smišljenje kostime.
Kada je reč o karasevdahu, o pritajenoj erotici i sličnim stvarima zbog kojih se obične odlazi u kafanu ne u pozorište, reditelj Rahim Burhan uglavnom, i to s pravom insistira na dramskom elementu ovog komada, na sudbini Koštane, ali i svih drugih koji učestvuju u toj nesreći. Muzika i Koštanina pesma o kojima se toliko govori, samo su način života svih u toj varoši, pa i onih koji je ne slušaju. Najveća prednost ove verzije Koštane sastoji se, dakle, u samoj postavci, ali pre svega u glumačkoj igri Ane Franić, ali i njenom glasu (Koštana), u igri Ljubivoja Tadića (Mitke) i u nastupu Miodraga Krivokapića (Hadži Toma). Taj uspešni trio bio je podržan od Nenada Stojmenovića (Stojan), Branka Jerinića i Bojane Bambić.
Burhanova režija, međutim, osim sjajne postavke ima i neobjašnjivih padova. Ničim se, na primer, ne može opravdati scena, koja pri tom nije jedina: dok Koštana pesmom teši Mitketa, četiri igračice (!) uglavnom ih posmatraju.
Najnoviju 'Koštanu' svakako treba pogledati, bez obzira na njene pojedine slabosti. Možda je Bora Stanković imao u vidu onaj neponovljivi trenutak za koji se ne zna da li ga je teže opisati ili doživeti.
