Izvor: SEEcult.org, 26.Mar.2020, 14:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Branko Milanović – Kolumna
Stvarna opasnost od pandemije je društveni kolaps Branko Milanović Glavni (možda čak i jedini) cilj ekonomske politike danas trebalo bi da bude sprečavanje socijalnog sloma. Svet bi mogao da bude svedok suštinskih promena u samoj prirodi globalne ekonomije.Beograd, 26. marta 2020. U martu 2020. godine ceo svet je pogođen zlom s kojim nije u stanju da se efikasno nosi i čije dužinu trajanja niko ozbiljno ne može da predvidi. Ekonomske posledice nove pandemije koronavirusa ne smeju se shvatiti kao običan problem koji makroekonomija može rešiti ili ublažiti. Umesto toga, svet bi mogao da bude svedok suštinskih promena u samoj prirodi globalne ekonomije. Aktuelna kriza pogađa i ponudu i potražnju. Snabdevanje opada jer se kompanije zatvaraju ili smanjuju radni proces kako bi zaštitile radnike od zaražavanja COVID-19, bolesti koja je uzrokovana novim koronavirusom. Niže kamate ne mogu nadoknaditi manjak radnika koji neće raditi – isto kao što, ako bi fabrika bila bombardovana u ratu, niža kamatna stopa ne bi dovela do pada snabdevanja već sledećeg dana, nedelje ili meseca. Pad ponude je pogoršan smanjenjem potražnje zbog činjenice da su ljudi zatvoreni u kućama i stanovima, a mnogi proizvodi i usluge koje su koristili više im nisu dostupni. Ako zatvorite zemlje i zaustavite aviosaobraćaj, nikakva potražnja i upravljanje cenama neće naterati ljude da lete. Ako se ljudi plaše ili im je zabranjeno da idu u restorane ili na javne događaje zbog verovatnoće da se zaraze, upravljanje potražnjom u najmanju ruku može da ima vrlo mali efekat – a ne nužno i najpoželjniji, sa stanovišta javnog zdravlja. Svet se suočava s perspektivom duboke promene: povratka prirodnoj – što će reći, samodovoljnoj – ekonomiji. Ta promena je suprotnost globalizaciji. Dok globalizacija podrazumeva podelu rada između različitih ekonomija, povratak prirodnoj ekonomiji znači da će se nacije kretati prema samodovoljnosti. To kretanje nije neizbežno. Ako nacionalne vlade budu uspele da kontrolišu ili prevaziđu aktuelnu krizu u narednih šest meseci ili godinu dana, svet bi se verovatno vratio na put globalizacije, čak i ako bi neke pretpostavke koje su to omogućile (na primer, vrlo napeti proizvodni lanci sa pravovremenom isporukom) možda valjalo preispitati. Ali ako se kriza nastavi, globalizacija bi mogla da se raspadne. Što duže traje kriza i što su dugotrajnije prepreke slobodnom protoku ljudi, robe i kapitala, utoliko će se takvo stanje stvari više činiti normalnim. Nastaće se posebni interesi i stalni strah od nove epidemije može podstaći pozive na nacionalnu samodovoljnost. U tom smislu, ekonomski interesi i legitimne brige o zdravlju mogli bi dovesti do problema. Čak i naizgled mali zahtev – na primer, da svako ko ulazi u neku zemlju mora da priloži, pored pasoša i vize, zdravstveno uverenje – predstavljaće prepreku povratku na stari put globalizacije, s obzirom na to koliko bi miliona ljudi uobičajeno putovalo. Taj proces raspada mogao bi biti, u svojoj suštini, sličan raspadu globalne ekumene koji se dogodio raspadom Zapadnog Rimskog Carstva na mnoštvo samodovoljnih oblasti između četvrtog i šestog veka. U ekonomiji koja je iz toga proistekla, trgovina se koristila za razmenu viška jedne vrste robe za druge vrste viškova proizvedenih u drugim oblastima, umesto za podsticanje specijalizovane proizvodnje za nepoznatog kupca. Kao što je F. V. Volbank napisao u Padu Zapadnog Rimskog Carstva: „U celom [raspadajućem] carstvu došlo je do postepenog prelaska na sitno zanatstvo koje je radilo za potrebe lokalnog tržišta i za posebne narudžbine iz neposrednog susedstva.“ U aktuelnoj krizi ljudi koji nisu postali potpuno specijalizovani uživaju prednost. Ako možete da proizvedete sopstvenu hranu, ako ne zavisite od električne energije ili od vode koja je javno obezbeđena, niste sigurni samo zbog poremećaja koji mogu nastati u lancima snabdevanja hranom ili snabdevanja strujom i vodom; takođe ste sigurniji od zaraze, jer ne zavisite od hrane koju priprema neko drugi ko je možda zaražen, niti su vam potrebni ljudi koji pružaju usluge, koji su takođe možda zaraženi, da bi sredili bilo šta u vašoj kući. Što su vam drugi manje potrebni, utoliko ste sigurniji i bolje vam je. Sve što je nekada bilo prednost u dobro specijalizovanoj ekonomiji sada postaje nedostatak, i obrnuto. Prelazak na prirodnu ekonomiju ne bi bio vođen običnim ekonomskim pritiscima, već mnogo temeljnijim problemima, naime, epidemijskim bolestima i strahom od smrti. Prema tome, standardne ekonomske mere mogu biti samo palijativne prirode: one mogu (i tako bi trebalo) da pruže zaštitu ljudima koji izgube posao i nemaju načina da ga povrate i koji često nemaju čak ni zdravstveno osiguranje. Kako takvi ljudi ne mogu da plate svoje obaveze, nastaće kaskadni šokovi, od prinudnog iseljenja iz stanova do bankarskih kriza. Uprkos tome, ljudski gubici zbog bolesti biće najteža cena, i to ona koja može da dovede do dezintegracije društva. Oni koji ostanu beznadežni, bez posla i bez imovine mogu se lako okrenuti protiv onih koji stoje bolje. Već oko 30 posto Amerikanaca ima nulto ili negativno bogatstvo. Ako više ljudi izađe iz aktuelne krize bez novca, bez posla, bez pristupa zdravstvenoj zaštiti, ako ti ljudi postanu očajni i besni, scene poput nedavnog bekstva zatvorenika u Italiji ili pljačke koja je usledila nakon uragana Katrin u Nju Orleansu 2005. godine mogle bi postati uobičajene. Ako vlade budu morale da pribegavaju korišćenju paravojnih ili vojnih snaga za gušenje, na primer, nereda ili napada na imovinu, društva bi mogla početi da se raspadaju. Stoga bi glavni (možda čak i jedini) cilj ekonomske politike danas trebalo da bude sprečavanje socijalnog sloma. Razvijena društva ne smeju dozvoliti da ih ekonomija, posebno bogatstvo finansijskih tržišta, učini slepim za činjenicu da najvažnija uloga koju ekonomska politika sada može da igra jeste da sačuva jake socijalne veze pod ovim nesvakidašnjim pritiskom. Prevod sa engleskog: Marija Jovanović Autor je poznati ekonomista, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za pitanje nejednakosti, profesor na City University u Njujorku, pisac knjiga Globalna nejednakost i Kapitalizam, sam. _________________________________________________ © za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs
.jpg)
