Izvor: Blic, 17.Maj.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Branimir Karanović
Branimir Karanović
Galerija Biblioteke grada
Izložba fotografija 'Znakovi pored puta' nastavak je metodologije dosadašnjih: ali ovog puta ne kao kolaža, već ređanjem sličica u 'šahovska polja'. Motivi su različiti: lica sa plakata, automobili, vašarske sitnice, nađeni objekti... kao celina, oni deluju poput grafičkih znakova. Ovime se autor približava svom paralelnom pozivu vrsnog grafičara. Dalje od toga, on ukazuje na naizgled neprimetne sličice >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u našoj svesti koje nekako treba složiti (sagledati) da bi se nastavilo dalje - u životu i umetničkom istraživanju. Naizgled, mali korak, ali itekako potreban! Vuče u introspekciju i nas samih. Pa šta više očekivati od jedne izložbe!
Ljubinko Kožul
Galerija 'Singidunum'
Kada se sa sitnica koje život znače, kao kod prvonavedenog autora, pređe na drugu preokupaciju - ljudsko telo , stiže se do sofistikovane emocije koju fino ističu igre svetla i senke na erotizovanom ženskom obličju. Ovde nije reč o fotografiji kao dokumentu, niti o fotografiji kao likovnom znaku. Ove slike_arhiva su oda lepoti. A budući da iza svakog osećaja za lepo (pogotovo čednu nagost) stoji beskraj ljubavi, Kožul svojom veštom fotografskom rukom zapravo miluje svoje aktove. Otiđite na ovu izložbu - da i vi puknete od miline!
Aleksandar Cvetković
Galerija 'Dar - Mar'
Lep početak rada jedne nove galerije (ul. Kralja Petra 44): izložba 'Konvoj - brodovi u magli'. Umetnik koji se u asocijativnoj apstrakciji bavi pretapanjem spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta, neminovno pogađa u suštinu slikarstva. Njegove lađe plove u svetove koje znamo iz legendi. Izvođački gledano, ove slike_arhiva plene prefinjenom materijalizacijom u najboljoj tradiciji enformela. Gotovo potresnoj veštini slikanja onoga što ima u svesti ili podsvesti, svejedno. Bitan je rezultat koji obara s nogu!
Automat
(Zorica Živković, Slepa vijuga, Zepter Book World, 2004)
Junakinja ovog romana, Ema, odbacuje stari život (porodicu) i, u želji za (spisateljskim) samoostvarenjem, dolazi u Beograd, prestonicu države koja se ruši. Nejasnih predstava o ličnom, ali i nacionalnom identitetu, ona je od početka (egzistencijalne) pustolovine samo žrtva: rođaka, koji zbog sopstvene nesreće nemaju strpljenja za njenu različitost, nepažljivih ljudi, predstavnika groteskno izobličenog društva, koji pokušavaju da potvrde lično dostojanstvo omalovažavanjem bespomoćnih, ali i sopstvene prošlosti (noćnih mokrenja, mesečarenja, pokušaja samoubistva) koju želi da 'ostavi u nekoj priči'. Kako nije prebolela razvod roditelja (gubitak oca) ni vaspitnu uzdržanost majke, neshvatljivo i neoprostivo hladne za ondašnji Emin uzrast, ona će uvek patiti zbog stvarne ili umišljene napuštenosti i nepripadanja, dok joj 'maglovito poimanje života' ne pomuti razum.
Birajući put pisca, bez obrazovanja i, u propalom društvu neophodnih, veza, novca i beskrupuloznosti, Ema je izabrala stradanje u čiji smisao, kao ni u svoje talente, nije sigurna. 'Ljubitelj pisane reči', nepripremljena za manje uzvišene od Dostojevskog, ona se izbezumljuje (umire) u sudarima sa vulgarnim i bahatim 'mladostarcima' (književnim kritičarima) koji pothranjuju sujetu rečitim obezvređivanjem tuđeg rada; međutim, pošto pokušava da ugodi njihovim zahtevima, Ema otkriva da bi samo štampanje dela moglo da bude potvrda svrhovitosti njenog bića i, već učinjenih, kobnih izbora.
I pored nedovoljno veštog pripovedanja i komponovanja, ovaj roman je uverljiv psihološki portret samoubice i efektan odraz društvenih i kulturnih posledica krvavog raspada države.
