Izvor: Blic, 18.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bosnom i (Hercegovinom)
Bosnom i (Hercegovinom)
Andrićeva slavna pripovetka o jednom pismu iz godine dvadeset prve, prošloga veka, zemlju koja se zove Bosna (i Hercegovina) opisuje kao zemlju mržnje. Taj jednostavni iskaz jednog stranca koji je proživeo izvesno vreme u tom kraju sveta, govori o vrsti ukorenjenog antagonizma, međuverske, pa potom i međunacionalne svakovrsne netrpeljivosti. U poslednjem ratu, taj je iskaz zaraćenim stranama služio kao objašnjenje ili izgovor, kao povod ili dokaz, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << uziman je bez ikakvog obzira na literaturu - kao činjenica.
Literatura, kada i ako je to uistinu, činjenice uzima kao građu, izvrće ih, montira, preusmerava, igra se s njima. Literatura, jednostavno govoreći, nije svet činjenica, nego umetnosti.
Toliko o Andriću.
Protutnjavši Bosnom u nekoliko dana, čovek o njoj može govoriti i drugačije. Ako, recimo, u Mostaru (u Hercegovini, dakle), tamo negde gde je nekada bio jedan znani gradski toponim (a nije reč o mostu), jedva prepoznavši oduvek poznati mu kvart, primeti natpis u kome se razornom, bolnom i preciznom specifičnom gradskom ironijom kaže: 'Eto, svemirci srušili stari most', ako shvati da se taj grafit nalazi na nevidljivoj, ali pouzdanoj granici podeljenog grada, u dan velikog verskog praznika što je zatvorio sve prodavnice na jednoj strani iako zvanično nije neradan dan – putnik bi se, možda, složio sa Andrićevim doktorom iz slavnog literarnog teksta.
Ako, međutim, prođe, tamo negde blizu Doboja, a potom i blizu Maglaja, u dva uslovna entiteta jedne uslovne države, putem kroz dolinu eponimne reke, videće dve skoro identične i potpuno neverovatne građevine arhitektonskog stila kojeg se, možda, može opisati kao 'retrofuturizam sa primesama renesansnog orijentalnog konstruktivizma' (stvar, dakle, sasvim apsurdna i neopisiva, ali bliska nekim neimarskim postignućima poznatim putnicima šireg jugoistoka Evrope), tada će o Bosni misliti kao o zemlji bratstva i jedinstva - po primitivizmu. Zvučna kulisa i plakati sa najavama estradnih događaja, od Dervente do Čitluka, svedočiće, dodatno, o istom. I tu nije reč o literaturi, nego o golim činjenicama.
Pa hajd’ sad, znadni šta je istina.
'Kuća na jezeru' reditelja Alehandra Agrestija
Ništa nas više ne može iznenaditi pa ni činjenica da je film argentinskog reditelja Alehandra Agrestija, u holivudskoj produkciji, 'Kuća na jezeru' (god. proizvodnje: 2006, trajanje: 98 min.) rimejk južnokorejskog filma 'More' (Il mare, 2000) koji je opet bio rimejk popularne romantične komedije 'Dobio sam poštu', sa izvrsnim glumcima Meg Rajan i Tomom Henksom. Svet je u doslovnom smislu postao globalno selo, istina malo drugačije od onog koji je zamišljao kanadski analitičar Maršal Makluan. Tek u drugom od pomenutih filmova pojavljuje se presudna uloga poštanskog sandučeta koje će postati kopča dva neistovetna vremena. Ali dok je južnokorejski film bio poetičan i sa prisenkom neodgonetljive misterije, Agrestijev film se negde oko polovine zapleo u žanrovske kučine, našavši se na sredokraći između romantične ljubavne priče, psiho-drame sa elementima horora i obične porodične priče sa nekim nepredviđenim nevoljama.
Mlada usamljena lekarka Kejt (Sandra Bulok) napušta kuću, gotovo svu od stakla, na obali jezera, i odlazeći na novu adresu, ostavlja molbu budućem stanaru da joj pošalje zakasnelu poštu. U kuću ulazi arhitekta Aleks (Kijanu Rivs) koji šalje pošiljke na zapisanu adresu, ali ubrzo otkriva da kuća sa novom adresom ne postoji, a još pri tom, na osnovu novih lekarkinih poruka, doznaje neverovatan podatak - da on živi dve godine ranije. Kakve su onda mogućnosti da se oni sretnu?
Pomeranje vremenskih planova je često korišćeno u savremenom filmu, ali onda i rediteljski postupak mora da ostvari učinak oneobičavanja. Agresti priču sledi u banalnom holivudskom ključu i onda se javljaju naivne nedoumice: zašto ne pokušaju da se povežu najpre telefonom ili i-mejlom (kako su to učinili Meg i Tom). Uzgredni segment priče o Aleksovom ocu, čuvenom arhitekti, ne dotiče srednji tok, ali zbunjuje svojim realizmom, od kojeg boluje i preostali deo filma, gubeći početni zaumno fantastički potencijal.
|
