Izvor: Kontra magazin, 03.Dec.2012, 10:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Borko Veljović - „Deca bez očiju“ i „Preko crte“
U književnom smislu, proza Borka Veljovića oivičena je urbanim „potpisom“, kratkim i jezgrovitim rečenicama i poigravanjem sa formom. „Deca bez očiju“ je, uslovno rečeno, „čitljiviji“ roman, čijem razumevanju nisu prepreka ni šarolike formalne varijacije koje Veljović obilato koristi. Oba romana Borka Veljovića objavljena u izdanju Trećeg trga, naizgled se ne razlikuju od sijaset novijih ostvarenja mlađih generacija domaćih prozaista. Tako i u „Deci bez očiju“, prvencu tridesetpetogodišnjeg Beograđanina izašlom 2007, ali i u delu „Preko crte“ iz 2011. postoji naglašen socijalni kontekst, atmosfera začinjena porocima, a ponegde se provuče i ratno doba devedesetih. Vreme je za ono čuveno „ali“. Za razliku od „megaromana“ koji pomalo nacifrano plediraju da objasne blisku prošlost pa i sadašnjost srpskog društva, zalazeći tako više u politiku a manje u literaturu, Veljović koristi socijalni kontekst samo kao pozornicu na koju postavlja svoje likove. Suprotno od ovdašnjih epigona Čarlsa Bukovskog, koji uz drogu, nasilje, alkohol i druge oblike devijantnog ponašanja nastoje da podebljaju tanku naraciju, u „Deci bez očiju“ i „Preko crte“ poročni život nije samom sebi svrha. Slično je i sa, istina retkim pominjanjima rata, prvenstveno u drugom romanu, koja više predstavljaju stanje nego zbivanje. Sve pomenute motive Veljović koristi da plasira čitaocu dublju i slojevitiju poruku, koja bi se suštinski mogla svesti na potragu za samim sobom u izgubljenom vremenu. To se vidi već po glavnim junacima, koji su u oba romana umetnici. U „Deci bez očiju“ to je pisac Strahinja, koji se u potrazi za književnim uspehom udružuje sa dvoje svojih vršnjaka. Sa njima, osim prošlosti, deli i pobudu da se probiju „na sceni“. Ipak, kako mu i samo ime kaže, Strahinja će najpre morati da se uhvati u koštac sa sopstvenim strahovima koji ga sputavaju da učini bilo šta kreativno u životu. U drugom romanu, glavni junak Borislav je slikar u pokušaju koji se bori sa porodičnim nedaćama, stalnim promenama posla i nestalnim seksualnim partnerkama, eksperimentisanjem sa drogama i hipohondrijom. Ove sličnosti ukazuju na konstantu oba Veljovićeva romana: ukazivanje na to da čovek, ma koliko se činilo da oko njega vlada haos, mora najpre da opazi postoji li haos u njemu samom. U prozi ovog autora, poriv za umetnošću glavnih junaka je metafora opšteg nagona za stvaralaštvom i buđenjem kreatvinsoti u svakom pojedincu, koji se budi čak i onda kada se čini da nam unutrašnji i spoljašnji svet unisono propadaju. U književnom smislu, proza Borka Veljovića oivičena je urbanim „potpisom“, kratkim i jezgrovitim rečenicama i poigravanjem sa formom. „Deca bez očiju“ je, uslovno rečeno, „čitljiviji“ roman, čijem razumevanju nisu prepreka ni šarolike formalne varijacije koje Veljović obilato koristi. Poglavlja ovog dela napisana su, osim u duhu klasične naracije, i u dnevničkoj, dramskoj ili formi pisma, a pojedine celine bi i van korica u koje su porinute funkcionisale kao zasebne kratke priče. Ako se tome doda i promena tačke gledišta – preplitanje prvog i trećeg lica u opisivanju događaja – pomislilo bi se da je reč o stilskom galimatijasu koji bi sablaznio konvencionalne kritičare. Ali, uprkos ovakvom eksperimentisanju, Veljović uspeva da održi tekst na okupu, jer poigravanja sa oblicima ne remete tok čitanja. „Preko crte“ je pak fragmentaran roman, čija su poglavlja kratki, ispreturani rezovi „montirani“ bezmalo na filmski način. „Ton“ ovog ostvarenja, kroz koje neprestano provejava filozofski naboj zasnovan na preispitivanju sebe, na momente je turoban i obojen pesimizmom. Ali, izvesna hermetičnost ovog dela, samo je još jedan od načina na koje Veljović oživljava staru, nikad „presuđenu“ dilemu o tome treba li umetnost da „pojačava“ ili da ulepšava surovu stvarnost. Borko Veljović je svoje odgovore ponudio; čitaoci su na potezu. Dimitrije Bukvić
