Izvor: Politika, 06.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Borim se sa Šekspirom
Julija nije napisana kao jak, izraziti karakter, već kao duboka emocija, misao, kao čista ljubav
Beogradska publika sa nestrpljenjem iščekuje premijeru predstave "Romeo i Julija" Vilijama Šekspira u režiji Ivane Vujić, koja će biti izvedena 7. novembra na sceni "Raša Plaović" Narodnog pozorišta. Senzibilna, krhka glumica Vanja Ejdus pojaviće se u liku Julije, dok je uloga Romea poverena Nenadu Stojmenoviću.
Vanja Ejdus diplomirala je glumu na Fakultetu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi Gordane Marić. Imala je sreću da, već na početku karijere, dobije nekoliko zanimljivih uloga u različitim beogradskim pozorištima. U matičnom nacionalnom teatru već je ostvarila lik Hasanaginice, a u Geteovom "Faustu" uloge Margarete i Čovečuljka – homunkulusa. Na sceni Zvezdara teatra je pre nekoliko dana u melodrami "Plava Jevrejka", bosanskoj verziji priče o Romeu i Juliji, tumačila je glavni lik zaljubljene devojke Mirjam.
INTERVJU
Za razliku od mnogih mladih glumica koje maštaju o ulozi Julije, ova Šekspirova junakinja Vam, čini se, nikada nije bila preterano intrigantna...
– Od raznih ženskih uloga koje postoje u literaturi, Julija nije bila među prvima koju sam priželjkivala da igram. Sklonija sam ulogama više obojenog karaktera, koje su mi se činile izazovnijim. Međutim, i Julija je vrlo intrigantna i inspirativna za rad, kao i svaka Šekspirova heroina. Ona nije napisana kao jak, izraziti karakter, već kao duboka emocija, misao, kao čista ljubav, i Šekspir ostavlja prostor da se u okviru te ideje mašta i pravi lik, ličnost, da se igra mnogo toga. To je jako uzbudljivo i nimalo lako.
Kako emotivno prepoznajete likove koje tumačite?
– Kada kažem da moram da prepoznam lik koji nameravam da radim, ne mislim na sličnosti sa samom sobom, već na emotivno razumevanje uloge koju treba da tumačim. Ako je emotivno ne shvatim, ne znam šta treba da igram. Mogu da razumem okolnosti, situacije, poruku, ali ako ne shvatim šta su emotivni pokretači lika jako mi je teško da ga predstavim. Nisam, naravno, imala dilemu da li da prihvatim ulogu Julije, jer se takav izazov ne odbija. Šekspira do sada nisam igrala, pa je i on bio izazov: uhvatiti se ukoštac sa tako velikim piscem. I sada se, eto, borimo Šekspir i ja, otključavam ga, osmišljavam, odgovaram na njegove zagonetke.
Iz koje vremenske vizure ćemo Vas gledati u liku Julije?
– Ne postoji vremenska distanca. Samo danas i sada. Živim u ovom vremenu i razmišljam iz ovog vremena. Mislim da je to jedini način da se odigra nešto uverljivo. I da to jedino zanima publiku.
Tvrdite da ste osoba modernog senzibiliteta kojoj odgovara savremena evropska dramaturgija. Da li ste posle rada na predstavi "Romeo i Julija" promenili mišljenje?
– Odgovara mi savremena evropska dramaturgija i jako volim da je igram, ali nikada nisam rekla da mi ne odgovara klasika. Jedno ne isključuje drugo. Stvar je samo u tome što smatram da se i klasika treba promišljati iz današnjeg senzibiliteta. Kako drugačije? Ne mogu da tumačim Šekspira iz glave glumice iz 16, 18, ili 19. veka. Vreme se menja, osećajnost se menja, izrazi. Ne znam šta znači reč moderno. To mi zvuči jako uopšteno. Znam šta znači istinito. Istinito je moderno.
Dok ste spremali ulogu devojčice u komadu "Dragi tata" u JDP nekoliko puta ste odlazili u popravni dom, kako biste što originalnije ostvarili ovaj lik. Kako ste "gradili" Juliju?
– Popravni dom mi je bio potreban zbog socijalnog okruženja koje ne poznajem. Lik devojčice u komadu "Dragi tata" je autorka Milena Bogavac toliko dobro napisala i opisala, tako da mi je bilo jasno kako misli, hoda, šta u kom trenutku oseća. Julija je nešto sasvim drugo. Za nju mi nije potrebna inspiracija te vrste. Juliju treba "osvajati" i tražiti u sebi, po sebi, u razgovoru sa kolegama, rediteljem, na probama, u mraku... Ne u bolnicama, popravnim domovima, ludnicama, ulicama, pijacama. Ljubav nije prisutna na svakom koraku. Ona se malo teže pronalazi, na žalost.
Pripadate grupi jako angažovanih glumica. Da li vam je zamorno da se transformišete iz večeri u veče?
– Ne mislim da treba sve prihvatiti, ali ni da treba biti previše izbirljiv. Smatram, i to sam naučila od oca, da samo radom i stalnom vežbom i treningom glumac može da napreduje, da raste i da postoji. Povremeno nešto i odbijem. Na sreću, nude mi uglavnom uloge koje je teško odbiti.
Novo vreme donosi prevagu kompjuterske i druge tehnike. Već je moguće napraviti virtuelnog glumca. Da li se bojite za svoju profesiju?
– Apsolutno ne. Živog glumca je nemoguće zameniti. Pozorište je oduvek postojalo i uvek će postojati, nadam se. Možda će promeniti oblik, formu, ali suština će ostati ista. Zašto ljudi i dalje idu u pozorište pored tolikih filmova? Zato što uživaju u lepoti živog trenutka, u tom ritualu. Reč virtuelno već govori dovoljno.
Borka Trebješanin
[objavljeno: 06.11.2006.]
