Izvor: Blic, 31.Jul.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bono se odomaćio u BiH
Bono se odomaćio u BiH
Zijo Rizvanbegović, vođa grupe 'Valentino', već nekoliko godina živi i radi u Amsterdamu. Kaže da se oduvek bavio muzikom, ne zbog slave, pojavljivanja na TV i 'lakšeg puta do žena', već da bi mogao 'duže da spava'. Za muzičare važi deviza da su noćne ptice. Nastup na festivalu u Herceg Novom nije baš iskoristio na adekvatan način. Od 'premnogo' obaveza, od mora nije video ni 'm', ali je stigao da umoči prst u lekovito blato...
'Gledao >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sam ‘oće li mi proći kurije oko, ali za sada ništa. Išao sam tamo gde se predsednik Tito močio, ali izgleda da nisam pronašao pravo mesto', kaže naš sagovornik. Šta ste radili poslednjih desetak godina koliko vas nismo videli?
- Stario, ali po inostranstvu. Kažu da se tamo sporije stari, pa sam tako išao svuda. Šalim se, tamburao, pevao, ništa konkretno ni vredno spominjanja. Poslednje tri godine sarađujem sa Nikšom Bratošom, bivšim članom originalnog benda, sada producentom broj jedan u Hrvatskoj. Snimili smo CD 'Sve su se moje cure udale - Valentino 6' koji tek treba da bude objavljen tokom jeseni.
Bosanska muzička dijaspora je prilično raširena po svetu?
- Da, k’o grip. Dijaspora se sva izmešala, tako da to sada nema veze, bosanska, ova,ona. Ostao sam veran svom stilu, iako već dugo živim vani, eto u Amsterdamu sam osam godina. Ptica sam selica, sve mi zavisi od posla. Vani ti je sve drugačije, gledaš tu boju cigle, face, izmešanost koju ja obožavam, lepu atmosferu i ljude, onda praviš i drugačije pesme. Čovek sam koji je veoma osetljiv na vazduh, miris, zvuke, osećam gradove, svaki zasebno po tome. Kada dođem u Štutgart, na primer, osetim se kao da me je neko spuc’o u stomak, ne mogu disat’, ali kad se vratim u Amsterdam, raširim ruke i zapevam. Isto se osećam u Njujorku, doduše ima gradova u kojima osećam erekciju, recimo u Hamburgu. Najviše volim osećaj slobode, kada pogledaš unazad petsto godina, Holanđani nisu bili neko mjerilo lepote, ali sada su izmešani, mnogo ljudi je došlo sa strane tako da kad ih pogledaš sad, divno ti je, skoro k’o i kod nas. Kako se poročan Amsterdam slaže sa vašom bosanskom romantikom?
- Teško je primaju. Imao sam vezu sa jednom beskrajno lepom polujapankom-poluholanđankom, advokat je, pametna, draga, inteligentna, mnogo sam naučio od nje. Ali, mnogo smo se razlikovali. Eto, na primer, ustanem ujutru i za doručak jedemo suši i japanske čorbe, a ja volim da ustanem kasno, gutnem neki vitamin, kafu i nešto slatko. Nismo se nikako mogli naći oko doručka, tu je zapelo... Vaše viđenje bosanske rok-scene?
- Još uvek smo mi 'stari' nosioci muzičkog barjaka i to će trajati još neko vreme. Bar dok se ne otčepi i voda ne poteče. Tako je oduvek bilo, u Sarajevu je na svakih nekoliko godina kretao takav dobar talas. Prvo su bili 'Indeksi', pa pauza, pa 'Dugme' pa pauza, onda smo došli mi i navalili se, deset godina smo bili dosadni. Sada čekamo neke nove, pa ćemo videti. Trenutno u Bosni se neguje i praši odličan alternativan rok. U Sarajevu je Bono Voks već 'domaći' čovek, pa Brajan Ino... ti producenti samo sede, ispijaju kafe i onda snime ponešto nekom klincu koji im se dopadne. Nada Grujić Negovali gradski a ne etno zvuk
Naš sagovornik smatra da 'Valentino' nikada nije koketirao sa etno-muzikom.
- Mi i 'Crvena jabuka' smo oduvek negovali pravi gradski zvuk. Tu i tamo smo ubacivali neke elemente, tek da zamiriše na etno, ali nije nam to bilo primarno. Kad sam najsretniji mogu da napišem najtužniju pesmu. Imam taj dar.
Koncerti će sačekati zimu, jer Zijo voli kada se 'svi zbiju u sali'.
