Izvor: Blic, 27.Apr.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bombardiranje
Bombardiranje
Posle albuma 'Bombardiranje Srbije i Čačka' ništa na, labavo, ali ipak povezanoj sceni bivše Jugoslavije, ne može biti isto. Tako bi glasila uvodna rečenica teksta o novom albumu sastava Let 3 kad bi se u ovim (ili onim, svejedno) krajevima moglo govoriti o bilo čemu što podrazumeva istinsko bavljenje popularnom muzikom, kojim upravljaju talenat, inteligencija i najprogresivniji segment potencijalne publike. Pošto se o tako nečemu odavno ne može ni maštati, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sve će, naravno, ostati onako kako je bilo. Jer čak i najsmelija psiho-socijalno-zvučna provokacija otkako u ovom delu sveta postoji rokenrol primorana je da, umesto da uzburka duhove, podstakne na razmišljanje i graškama hladnog znoja prekrije tvrdo čelo establišmenta, ostane na nivou kurioziteta koji će se proučavati i prepričavati među sve malobrojnijim posvećenicima.
U koliko-toliko normalnim uslovima 'Bombardiranje' bi svakim svojim tonom izazvalo pomeranje naizgled sigurnog tla na kome počivaju bahatost i predrasuda, drugim rečima - sami stubovi sistema. Na način čija preciznost, doslednost i stilizacija izazivaju divljenje, Let 3 je, opasan eksplozivom i spreman na sve, svakom kome treba, na vanserijski uzbudljiv i duhovit način, sasuo u lice sve što se imalo sasuti, rastežući nejaku gumicu društvene tolerantnosti do same granice pucanja i sve vreme se krećući terenom koji još uvek kontrolišu snajperisti različitih nacionalnosti, ali jednako sigurnog oka i ruke.
Nema mesta na svetu gde audiovizuelni paket-bomba nazvan 'Bombardiranje Srbije i Čačka' ne bi bio provokativan – ako postoji opravdani kultur-terorizam, ovaj album je sama njegova esencija.
Kotrljaj se i valjaj
Mada pripadam rock and roll generaciji, priznajem da ga nikada nisam potpuno prihvatio. Njegov kredo 'kotrljaj se i valjaj' delovao mi je izveštačeno, onda. Ali imajući baš taj kredo u vidu, sve što sam stariji, sve sam veći roker. To mi danas izgleda normalnije, kao prirodna posledica, ne toliko ideje 'klati se i valjaj', koliko učinka poodmakle dobi.
Kao klinac, dakle, nisam bio roker. Nisam bio sa svojom generacijom ni u čemu drugom. Nisam voleo masovna gibanja. Tražio sam, kako se nekada govorilo, neki svoj svet, a što se danas naziva trip. I kakva je danas razlika između mene i onih mojih ispisnika što duvkaju travu tražeći još uvek nekakav svoj svet koji je samo malo naseljeniji od mog? U svetu?! U tripovanom svetu?! U svetovima koje zajedno nismo pronašli?!
Bilo kako bilo, tek sjašem onomad sa svog bajsa kojim sam došao na posao. Uđem u firmu sa namerom da prvo svratim kod svog pajtosa. Ispred njegove kancelarije čujem telefonira i ne pokucah na njegova vrata. Ne promašim svoj ofis, ali zaboravim da isključim kucanje. Pokucam na svoja vrata. Koleginica, moja vršnjakinja, sa kojom se povremeno peckam, čujem kaže: 'Slobodno!' A kad ugleda mene, začudi se. Treba joj sekund da se pribere i uhvati me u neprilici: 'Mene', kaže, 'zoveš baba, a sam kucaš na sopstvena vrata. Ko je ovde izlapeo?!'
Ja sam izlapeo, kažem. Ja! Treba da kucam kad izlazim, a ne kad ulazim! Ona se opet začudi, vidim izlapeo sam preko svih njenih zluradih očekivanja. Treba, ponavljam, da kucamo svi kada izlazimo odavde i da pitamo da li je napolju slobodno. Jer napolju, malo-malo, pa neki rat, glad i druge neposredne ratne posledice.
'Vala jeste', prekida ona moju tiradu i očigledno joj nije jasno da li sam još i poludeo i da li sam poludeo od izlapelosti ili sam izlapeo od izludelosti; godine mi, vidim, više ne uzima u obzir. To shvatam kao kompliment: zahvaljujem joj. To je tek sludi načisto; otkuda mi takvi maniri usred svega onoga što vlada napolju i za šta ne znamo da li je sloboda... Čitavog dana smo se čudili, kao deca.
