Izvor: Blic, 25.Jan.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bolna priča o početku i kraju
U Beogradskom dramskom pozorištu večeras u 20 sati biće održana beogradska premijera predstave „Tvrđava" u režiji Nebojše Bradića, koji potpisuje i dramatizaciju ovog romana Meše Selimovića. Predstava je rađena u koprodukciji sa Kruševačkim pozorištem na čijoj sceni je 18. januara premijerno odigrana. Ozbiljan deo rediteljskog opusa Nebojše Bradića zauzimaju baš dramatizacije dela domaće klasične književnosti.
Postavljanje na scenu velikih književnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dela poslovično nameće brojna pitanja; osnovno je da li teatarsko tumačenje obogaćuje ili osiromašuje jedno delo? Ne samo o tome za „Blic" govore, pored Nebojše Bradića, i Tanja Mandić-Rigonat i Kokan Mladenović, reditelji koji su se hvatali u koštac sa problemom prenošenja romana na scenu.
Nebojša Bradić kaže: „Selimoviću, našem velikom klasiku, obraćamo se kao savremeniku tražeći odgovore na pitanja koja nas danas zanimaju, tragajući za formom koja je primerena savremenom pozorištu. Pozorišna predstava je specifična škola praktičnog delovanja. Istovremeno, ona je još nešto: avantura čiste samorefleksije, stvar mišljenja. Budući da se 'sve što se u vremenu dešava - samo jednom desi’ (Brodski), mi smo, da bismo shvatili šta se desilo, morali da temeljno izučimo delo i život autora, da se poistovetimo sa njegovim junacima i žrtvama. Trudili smo se da pronađemo i oživimo vezu između vremena, kultura i tradicije. Po prvim reakcijama publike, rekao bih da smo u tome uspeli."
Reditelj Bradić je na scenu postavio dela Pekića, Andrića, Selimovića („Derviš i smrt"). Kada priprema dramatizaciju, prolazi isti proces kao i kada priprema režiju. „Prvo osećam, zatim promišljam i potom činim. Procesi se prožimaju, a bilo da radim po originalnom dramskom tekstu ili prema proznom predlošku, ja režiram svoju dramu. Posebno mesto u mom izboru za dramatizaciju zauzimaju velika klasična dela srpske književnosti koja su bila i ostaju trajan izvor moje duhovne identifikacije, i koja svakom vremenu, svojom složenom i dubokom sadržajnošću, nude autentičnu inspiraciju i izazov sopstvenoj kreativnosti. U procesu razrešavanja scenske priče nalazi se i rešenje osnovnog problema prenošenja proznog teksta u medij pozorišta. Literatura opisuje, drama objedinjuje u formi dijaloga, dramaturške situacije, radnje, događaja... Za razliku od romana i novele, reči u pozorišnoj drami nisu završetak, već početak traganja za onim što se iza njih krije."
Rediteljka Tanja Mandić-Rigonat, koja je na scenu postavila Nabokovljevu „Lolitu", dramatizovala Gogoljeve „Mrtve duše" i priče Bukovskog objedinjene pod nazivom „Đavo je bio vruć", upravo je završila „Zle duhe" Dostojevskog. U dogledno vreme će svoju dramatizaciju postaviti i na scenu.
Po njenim rečima, dramatizovati roman ili priču znači naći specifičnu vizuru i stilsku poziciju iz koje će se otvoriti ono što nas u građi romana i u njegovom svetu ideja najviše zanima. „Jer roman je složena mreža značenja i ideja, ali u carstvu pisane reči. Pozorište je medij tela, gesta, žive reči... U pozorištu sve ima podjednako značenje - i reč i gest, sve je jezik.
U svojoj dramatizaciji 'Zlih duha’ Dostojevskog polazim od manifesta anarhizma i Kropotkinove misli - da li nam je moral uopšte potreban. Otkud anarhisti i Kropotkin? Zato što je to svet ideja koje su cirkulisale u vreme kad je Dostojevski pisao to delo i utkane su u idejnu potku romana. Zapravo, postavljam pitanje da li je pobuna u današnjem svetu moguća, kakva je priroda te pobune i protiv koga. Dramatizacija je dakle odabiranje. Selekcija. Traženje konteksta i tona. Ona je istovremeno uvećanje određenih dimenzija, a zanemarivanje nekih drugih. To nije osiromašenje. Ne postoji neutralna dramatizacija; kopija romana, jedan na jedan. To je koješta. Ona je uvek nečiji (moj) čitalački, intimni, intelektualni filozofski i emotivni susret sa delom."
Stav Kokana Mladenovića (na scenu je postavio Bulgakovljevo remek-delo „Majstor i Margarita", Tolkinovog „Hobita", „Opsadu crkve Svetog Spasa" Gorana Petrovića) je da predstava ipak ne može osiromašiti književno delo.
„U obilatoj romanesknoj građi važno je prepoznati aktivne linije koje čine da se prozna metafora prevede na scenski jezik", kaže Mladenović za „Blic" i dodaje: „U dobro urađenim dramatizacijama, scenskim postavkama - svi dobijaju, a u lošim gubi samo pozorište. Jer velika književna dela imaju svoju slavu, svoju umetničku autonomiju. Kao reditelj koji je radio više dramatizacija popularnih ili ako hoćete velikih romana, mogu da kažem da pozorište ne može naštetiti književnom delu. Može mu biti samo od koristi, pogotovo ako je u pitanju savremena književnost."
„Tvrđava" u BDP-u
Govoreći o motivima da Selimovićevu „Trđavu" postavi na scenu, Nebojša Bradić kaže da njegova literatura na „najistinitiji i najbolniji način još jednom otvara večna pitanja Erosa i Tanatosa, života i smrti, početka i kraja, sudbine i istorije. Uloge tumače Branislav Trifunović, Vuk Kostić, Milija Vuković, Biljana Nikolić, Dejan Tončić i drugi. Scenografiju potpisuje Neurlah Tunđer, kostimografiju Maja Davidovac, a muziku Zoran Erić.
