Izvor: Blic, 14.Okt.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bolje dockan, nego nikako
Bolje dockan, nego nikako
Sasvim se slažem sa Jovanom Ćirilovom: nije lepo kasniti, štaviše – potpuno je nekulturno. No, moram reći kako više volim ljude koji kasne, ali čine izuzetne stvari, od mediokriteta što stižu na vreme.
Ovim se, naravno, neće amnestirati nekultura. Kako i sam spadam u one koji su, kako se to eufemistički kaže, 'komotni s vremenom', to znači da kad spominjem nekulturu, mislim i na sebe. Ne mogu reći kako redovno kasnim, ali svako >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kome jesam zakasnio ima puno pravo da se ljuti. Unutar 'akademske četvrti', ili van nje.
Ono, međutim, što pokušavam reći jeste da mrtvozornički i filistarski duh često idu pod ruku sa birokratizovanom svešću, pa i onom o vremenu. U zemlji koja ne razvija sisteme u bilo kojim oblastima, nego se, prevashodno, oslanja na improvizaciju i trenutke nadahnuća, a još više na sitne, uglavnom politikantske, interese, nije presudno stići na vreme. Važnije je znati kuda se krenulo, i zašto. Da ne govorim o tome kako je vremenska tačnost vrlo često zamena za nedostatak radikalnih ideja.
Jednom sam imao slučaj glumca koji večito kasni. Lično, nemam problem s tim, ukoliko to ne ugrožava druge. Onog časa kad nekom počne da smeta, pravilo se mora poštovati. Poput, na primer, onog o neugrožavanju tuđeg zdravlja pušenjem na javnim mestima. Lično mi ne smeta. Ali, prvi kojem smeta, ima pravo na zonu zabranjenog pušenja. Glumac koji kasni, pak, bio je vrlo talentovan. I ja sam mu oprostio. Osobito kad se setim jednog koji je uvek dolazio na vreme...
Ne moraš doći na vreme, samo budi talentovan. To sam hteo da kažem. I ne ugrožavaj drugoga, pa makar bio precizan u stvarima urednog dolaska.
Druga filmska liga
Domaći filmovi 'Potera za Srećkom' i 'Pogled sa Ajfelovog tornja'
Nije uobičajeno da na ovom prostoru pišem o dva filma ujedno, ali ljuta me je nevolja naterala. Jedan bi hteo da bude komedija, drugi, ozbiljna ljubavna i psihološka priča. Ali, međutim, avaj. 'Potera za Srećkom', drugi igrani film reditelja Milorada Milinkovića, poznatog po dobroj i, što je najvažnije za komediju, smešnoj priči, pošao je od scenarija Voje Žanetića, autora koji se proslavio u 'Indeksovom radio pozorištu'. Debitant u ovoj filmskoj profesiji, Žanetić je ponudio podlogu koja je samo nešto prošireniji vic, a na tom poslu okupila se golema filmska ekipa, od koje nema bolje na domaćoj trpezi. Zavrzlama sa Srećkom, pomalo smušenim mladićem koji dobije na lotou četiri miliona evra, ali izgubi listić koji nekako stiže do grčkog ostrva Krf, natrpana je zgodama na prvu i drugu loptu, sa mnogo jurnjave i fizičkih radnji, ali malo povoda za smeh. Moglo bi to da prođe kao bezazlena tv-serija, za laku zabavu i još brži zaborav. Neka pomalo zlobna poređenja sa Dragojevićevim 'Anđelima 2' odista nemaju osnovu, ma šta mi mislili o ovim potonjima.
Možda debitantski film mladog crnogorskog reditelja Nikole Vučkovića 'Pogled sa Ajfelovog tornja' nešto znači za nacionalni ponos Crne Gore u kojoj se snimaju filmovi sa velikim pauzama. Vučković je osnovu za scenario pronašao u romanu zaboravljenog hrvatskog pisca Branislava Glumca 'Zagrepčanka' (ili tako nekako), što bi začudilo sve poznavaoce hrvatske književnosti. No, dobro, možda to ima neku dalekosežnu marketinšku zamisao.
Priča o devojci koja je razočarana ocem, pa se sveti time što spava sa raznim ljudima iz očeve okoline, opterećena je banalnim frojdističkim stereotipima, a pri tom su pridodate spotovske đinđuve koje su imale namenu da pokažu šta sve reditelj ume i zna. Valja odmah reći da Vukčević nije diletant i da povremeno njegova filmska priča ima šarma, ali je nevolja što nije imao poverenja u ono što priču valja da nosi. Mlada Marija Vicković, koju smo zapazili po glavnoj ulozi u predstavi beogradskog Narodnog pozorišta 'Nevesta od vjetra' vrsnog hrvatskog pisca Slobodana Šnajdera, našla se na velikim mukama da opravda jedan površan i neubedljivo napisan filmski lik. Ona će pravu priliku na filmu tek dobiti. I, ne sumnjamo, dobro iskoristiti.
