Izvor: Politika, 04.Avg.2010, 23:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bokeški imaginarijum
Skloniji sam da u mojim slikama prikažem lepotu življenja, lepotu nagrade koja se zove život, iako mi prigovaraju da sam anahron, kaže slikar Ljubomir Popadić
Tivat – Stare navigacijske mape, sekstanti, zaboravljeni pomorski uređaji, „plamenci” i ferali, mornari i kapetani mornarica koje su odavno otplovile u istoriju, peraška ostrva, tivatski Arsenal, aktovi misterioznih lepotica koji se ogledaju na površini tihog zaliva, sve su to delovi „bokeškog imaginarijuma”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << novog likovnog opusa akademskog slikara Ljubomira Popadića. Boka koje više nema ili Boka koja tajne i lepote vešto skriva od pogleda užurbanog modernog sveta. „Slikajući ambijent i okruženje, moja želja je da se sačuva Boka. Ako je budemo sačuvali samo na mojim slikama, neće biti dovoljno. Zalud i emocije i umetnost ako nešto od tih prelepih objekata i pejzaža, onoga stvarnog što nas okružuje u Boki nestane. Za bilo šta od toga, što bi se poremetilo u tom sistemu, bio bih spreman da uništim sve što sam do sada napravio kako bi to sačuvali. Ako je ne sačuvamo od najezde gradnje i od jadnog potrošačkog mentaliteta koji nam se iz dana u dan servira ubrzo nećemo imati šta da slikamo”, objašnjava Popadić svoj likovni kredo ispred ateljea u srednjovekovnom kompleksu Buća. Motivi zaboravljenih vremena i istorijskih naslaga magičnog zaliva, u novoj fazi Popadićevog slikarstva javljaju se kao nostalgičan „fidbek”.
– Ja „staro” prikazujem ne zadovoljavajući se samo da ga sačuvam na mojim slikama od propadanja, što i jeste jedan od poriva da ih koristim kao objekte slikanja. Melanholija je možda dominantna među svim sklopovima osećanja na mojim slikama. Emociju je dozvoljeno koristiti u umetnosti, jer umetnost bez osećanja ne može biti kompletna – otkriva Popadić detalje svog „poetskog realizma”.
„Umetnost danas najčešće koristi najekstremnije vrste osećanja, agresiju, brutalnost, strahove, jaku kritiku društva što je, po meni, preterano. Skloniji sam da u mojim slikama prikažem lepotu življenja, lepotu nagrade koja se zove život. Neka me optužuju da sam donekle anahron, mislim da je moj slikarski izbor bliži čoveku”, kaže tivatski slikar. Možda najupečatljivija slika u kojoj se ogledaju smernice Popadićevog „poetskog realizma” je „Hotel Boka”, simboličan prikaz kotorskog „palaca”, izbledelo rumene fasade, otvorenih škura uz neizbežan klima-uređaj. „Mislite da nema „el džija”,na fasadama bokeških drevnih zdanja. Pođite u Kotor”, kaže Popadić dodajući da je slika, magijom interneta, već doživela obradu. Bugarski slikar je iskopirao Popadićev „Hotel Boku” objasnivši da je reč o hotelu na jugu Italije. Ljubo mu je kaže preko fejsbuka, objasnio da hotel nije u Italiji već jedino u njegovoj glavi. Jedna od kockica mozaika Popadićevog likovnog sveta, sa kojim su domaći i strani ljubitelji slikarstva imali priliku da se upoznaju na preko dvadeset samostalnih izložbi, od kojih su najsvežije one u Pasadeni u SAD, beogradskoj galeriji ULUS-a, Baru i Tivtu.
I kao u stihu pesnika Vuka Krnjevića koji je otvorio izložbu slika Ljubomira Popadića „more je jedini istinski svjedok, jer je ogledalo čuda koje tvori mijene”, Popadićev „bokeški imaginarijum” proživljava melanholičnu patinu prošlosti u duhu modernog života.
Ž. Komnenović
objavljeno: 05/08/2010
