Izvor: Politika, 07.Jan.2011, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Boje Turske
To je u mom srcu. Probudiš se, otvoriš prozor i čuješ ezan, tipa koji peva. Uključiš radio i čuješ tursku muziku. Bez namere ulazi u tebe. I kad pišeš, ako se takvi uticaji prirodno uklope, to je lepo - kaže Fahir Atakoglu, kompozitor i pijanista
Intervjuisaćeš Atakoglua? On je Bog u mojoj zemlji!, uskliknula je Emra Islek, sjajna džez fotografkinja. Pa, to zaista nisam znao – prethodnog dana izašao sam sa koncerta turskog kompozitora i pijaniste na festivalu Umbria >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Jazz u Peruđi pun jakih utisaka i odmah poželeo da ga upoznam. Izbor društva se prirodno nametnuo – Emra mi sa ushićenjem nabacuje fascinantne detalje iz karijere budućeg sagovornika.
Fahir Atakoglu stekao je ogromnu popularnostu svojoj zemlji komponujući muziku za političke dokumentarce, filmove, reklame i balet. Napisao je himnu u sećanje na Ataturka. Prodao je preko dva miliona ploča. Svirao je na stadionima. Bogat i slavan, postavio je pred sobom novi izazov – da se oproba u autorskom džezu. I ponovo je bio uspešan.
Odmalena je bio okružen muzikom. U porodičnoj zgradi mogli su da sastave mali bend, prve note naučio je od rođaka. Komponuje od detinjstva. Klasiku je učio privatno, među profesorima izdvaja Džamala Rešitreja (Cemal Reşit Rey), slavnog turskog kompozitora savremene muzike. „U to vreme puno sam komponovao inspirisan knjigama koje sam čitao.“ Na sugestiju Rešitreja, studirao je i klavir, a posebnu pažnju posvetio je izučavanju muzike Kloda Debisija. Po završetku srednje škole otišao je u London. „Turska je krajem sedamdesetih bila preplavljena terorizmom. Univerziteti nisu radili normalno, nije bilo budućnosti. Moji roditelji su želeli da nastavim porodični biznis, pa sam upisao marketing na Krojdon koledžu“, seća se.
Ipak, ritam grada ga je odveo na drugu stranu. „Sretao sam muzičare na svakom koraku, počeo da nastupam po klubovima. Konačno sam upisao i London School of Music, na negodovanje porodice, posebno oca. Znaš, muzičare u Turskoj zovu – muzikantima.“ Na takmičenju Džez federacije južnog Londona osvojio je drugu nagradu za kompoziciju. Radio je u studiju, programirao sintisajzere, sarađivao sa poznatim muzičarima (Džon Dezmond, Vinston Blisit, grupa Wham!...) „Bilo je i teških dana, London je bio skup. U jednom trenutku sam ostao bez para i bio prinuđen da preko dana radim u fabrici, dok sam noću nastavio da sviram.“
Po povratku u Tursku, sredinom osamdesetih, ubrzo je našao unosan posao u svetu marketinga. „Prvi džingl radio sam za kompaniju koja je proizvodila sirovine za žensku kozmetiku (peva). Zatim Koka-kola, Tojota, zubne paste... Ti angažmani su mi dali viziju i snagu da napišem melodiju koja će uspeti nešto da izrazi u kratkom periodu. To sam zapravo ja – melodije su za mene uvek bile primarna stvar.“
Potpuni uspeh doživeo je sa muzikom za dokumentarne serijale o novijoj turskoj istoriji (Kiparski rat, Demirkirat, Ataturk, studentske pobune...). „Svi su pričali samo o muzici – zaljubili su se u nju! Zato sam 1994. godine odlučio da sve teme sakupim i objavim debi album, koji se i dan-danas prodaje. Od tada radim isključivo svoju muziku, snimao sam i nastupao sa simfonijskim orkestrima i horovima.“
U Sjedinjenim Državama, Atakoglu se prvi put obreo još 1989. godine, da bi bio „bliže muzici i sceni“. Rentirao je kuću, pomalo nastupao, ali je više vremena, posebno posle uspeha sa prvim albumom, provodio u domovini. Sa džezom će se ozbiljnije pozabaviti tek sredinom prošle decenije. „Upoznao sam perkusionistu Horasija El Negra Hernandeza i basistu Entonija Džeksona, sa kojima sam snimio album ’If' (2005). Posrećilo mi se da radim sa sjajnim umetnicima, koji su u moju muziku uneli sopstvenu ličnost, srce i strast, boju i tembr. Uz to, dok sam ranije uglavnom pisao muziku koju su izvodili drugi, sada sam se našao u prilici da i ja sviram, kao i da više nastupam.“
Odlične ocene kritike ohrabrile su ga da na albumu „Istanbul In Blue“ (2008) doda gitaru i saksofon, učvršćujući izraz u domenu fjužna sa orijentalnim ukusom. „Pao mi je na pamet gitarista Majk Štern, ali on nije mogao da se izbori sa neparnim ritmovima – ’hej, kako sad ovo da sviram, uvek je jedna osmina više!’ – pa mi je za te numere preporučio Vejna Kranca.“ Saksofon je svirao Bob Frančeskini.
Istovremeno, Istanbulski nacionalni balet naručuje mu muziku za adaptaciju popularne novele „Agir Roman“ („East Side Story“), Metira Kaćana. „To je priča o životu u ciganskoj zajednici u Turskoj. Brojni romski umetnici okupili su se u tom projektu.“ Na njegovu muziku drugi autori su pisali reči („ne ide mi to“, priznaje) za pevače iz Turske i drugih zemalja (Francuska, Grčka). Posebno se ponosi temom iz dokumentarca o poslednjih godinu dana Ataturkovog života. „Ako si rođen u Turskoj, rođen si sa Ataturkom i umrećeš sa njim. Napisao sam melodiju gledajući njegove slike. Svake godine, 10. novembra, na dan kada je umro, moju muziku sviraju na svim ceremonijama, radio i TV stanicama. Postala je Ataturkova himna, što je velika počast.“
Osnovu aktuelnog albuma „Faces and Places“ (2010) čini kvartet, u kom su Bob Mincer (saksofon), Džon Patituči (bas) i El Negro Hernandez (bubnjevi). „Prvobitno sam želeo da radim samo sa njima. Ali, dok sam pisao, padali su mi na pamet i drugi instrumenti, solisti koji bi nosili pojedine melodije, sa različitim bojama i pristupima“. Tako su se na albumu našli i Vejn Kranc i Romero Lubambo (gitare), Rendi Breker (truba), Rogerio Bokato (udaraljke), Rene Toledo (flamenko gitara) i gudački orkestar. „Kada sam završio snimanje, shvatio sam da smo većina nas emigranti, pa se naziv albuma prirodno nametnuo, kao posveta svima nama“, objašnjava.
Padaju mi na pamet poređenja koja će Atatoglu elegantno preskakati... I Mišel Kamilo je radio u triju sa El Negrom i Džeksonom („oni su mi potvrdili da zvučim potpuno autentično“), sličnosti u karijerama Atatoglua i Gorana Bregovića su više nego evidentne („i on je melodičan tip“), a Džo Zavinul je takođe snimio album pod imenom „Faces and Places“ („nisam to znao dok kritičar Jazz Times-a nije završio prikaz albuma rečenicom ’negde gore, Zavinul mora da se osmehuje’“).
Boje Turske su ono što ga, naravno, odvaja od pomenutih kolega. „To je u mom srcu. Probudiš se, otvoriš prozor i čuješ ezan, tipa koji peva. Uključiš radio i čuješ tursku muziku. Bez namere ulazi u tebe. I kad pišeš, ako se takvi uticaji prirodno uklope, to je lepo. Ja ne želim da pravim propagandu u fazonu ’ja sam Turčin i ovo je naša muzika’. To sam ja, ta muzika spontano izlazi iz mene.“
Planira da nastavi rad na oba fronta. U Turskoj ga čekaju TV serije i jedna filmska komedija, u Sjedinjenim Državama snimanje u novom triju (Alen Karon – bas, El Negro – bubnjevi), nada se da će se probiti u Evropi i da će non-stop putovati. „Kažu mi – lud si što si otišao u Ameriku. Pa, da sam ostao u Turskoj, mogao bih svakog jutra da biram boju novih kola, a sad nemam skoro ništa. Ali, nije sve u novcu i slavi. Želim da radim svoju muziku i da je izlažem novim ljudima. To me potpuno ispunjava.“
Vojislav Pantić
objavljeno: 08.01.2011.
