Izvor: Politika, 04.Jul.2009, 23:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Boginja igre iz Vupertala
Sećanje: Pina Bauš 1940–2009.
Plesni teatar ostao je bez svoje prve dame – Pine Bauš. Među koreografkinjama samo se još jedna u istoriji igre toliko vinula u visine, kojim inače dominira muški svet. Ta druga bila je Amerikanka Marta Grejam. Nema ih više, ali njihovo delo živi na plesnoj sceni kao klasika moderne igre. Naša publika imala je sreću, mada poodavno beše to, da vidi ove velike plesačice i njihove komade.
Pina Bauš predstavljala se čak >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na tri Bitefa. Brojem, na 11,13. i 25. festivalu, i slovom: „Plavobradi” (1977), „On je uzima za ruku i odvodi u zamak a drugi ih slede” (1979) i „Caričina tužbalica” (1991). Prvi navedeni naslov, komad baziran na fragmentima muzike iz istoimene opere Bele Bartoka i jedan od najznačajnijih u bogatom opusu nemačke koreografkinje, na beogradskom festivalu ovenčan je i nagradom našeg lista. Zbog jedne zanimljive epizode, ne propuštamo da kažemo kako je druga pomenuta predstava, dugog naslova, u stvari, čitanje „Makbeta” na baušovski način. Takav da je uznemirio tvrde šekspirofile. Toliko da su neki poskakali sa stolica, gunđali i negodovali zbog ove teatarske blasfemije, dok su drugi, pak, negodovali što im prvi prekidaju predstavu. Tako je izgledala svetska praizvedba plesnog komada koji je – ah, kakve li ironije – upravo naručilo Nemačko društvo poštovalaca Šekspira.
Umetnike kakva je Pina Bauš ovakvi „šokovi” samo podstiču na dalja (pre)ispitivanja i pogon su za nova traganja za tajnama u čudesnim lavirintima pozornice. U savremenom plesu ona je bila istinski revolucionar koji nije priznavao scenske granice i u čijim komadima igrači i puze, pričaju, pevaju, vrište... Otud i neizbežno pitanje: je li to ples ili teatar? Ako „pomirite” dve imenice u pitanju, dobićete jednostavan odgovor: to je plesni teatar. U ovom njenom u prvom planu su odnosi među ljudima, posebno muško-ženski, često obojeni tugom, strahom, bolom, samoćom... Omiljeni svet Pine Bauš bili su i gradovi kroz koje je sama ili sa svojom trupom iz Vupertala prolazila, tako da su među „junacima” njenih komada i Rim, Beč, Madrid, Lisabon, Los Anđeles, Hongkong, Budimpešta... Umetnica se hranila njihovom dušom i posmatrala ih kao mikrokosmos.
Učenicu slavnog Kurta Josa put igre odveo je u Ameriku, pa tako i do njujorškog Metropolitena, međutim ona će se ubrzo vratiti u svoj nemački zavičaj. Iako veliki svetski putnik, Pina Bauš je svih ovih godina ostala verna Vupertalu, koji leži na istoj reci (Vuper) kao i njen rodni grad Solingen. Tu u blizini je i Milhajm, a kada u pozorišnim krugovima pomenete ovo ime, prava asocijacija je – Teatar na Ruru. Baš tako je i sa Vupertalom. Prva pomisao je Pina Bauš i njen Tancteatar. Sa njima je kreirala igru koja je započinjala kao „ples u glavi”, jer rađanju pokreta i koraka prethodili su dugi, dugi razgovori, analize, pitanja koreografa i odgovori igrača. Taj proces umetnica je objašnjavala: „Mene ne interesuje kako se ljudi kreću, već šta ih pokreće”.
Taj dugi dijalog sa igračima, sa publikom, sa samim sobom završen je. Nema više Filipine – Pine Bauš. Ali, ostao je njen veliki kreativni znak neizbrisiv na svetskoj pozornici.
M. Šehović
[objavljeno: 05/07/2009]
