Izvor: Blic, 17.Feb.2011, 01:20   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bogdan Diklić: Svašta se podvodi pod umetnost

BEOGRAD - “O kreativnim problemima - Ako nemaš problem, u problemu si”- napisao je u knjizi “O glumi bez glume” (“Red box”) proslavljeni glumac Bogdan Diklić. U Studentskom kulturnom centru juče je održana konferencija za novinare na kojoj je najavljena promocija knjige 22. februara, a u intervjuu za “Blic” glumac govori o svom književnom prvencu, glumi, pozorištu, vremenu u kojem živimo, umetnosti, ćerki Sofiji…

Ležerno a tako snažno i upečatljivo, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u isti mah duhovito, govorio je Diklić o glumi, nastanku knjige, pozorištu... Nije, veli, nameravao da napiše knjigu. Jednostavno, beležio je u svesku neka svoja opažanja. Tako knjigu čine svojevrsna poglavlja koja se neretko sastoje samo od jedne rečenice ili nekoliko rečenica.

"To su 'o-izmi’. Tako sam ih nazvao. Jer pišem o ovome, o onome...”, kazao je Diklić.

Primerice, u ovoj nesvakidašnjoj knjizi, u odeljku "O talentu” piše: "On je samo preduslov, i nema oblik konačnog”, "O karijeri - Ona će nestati, prestati čim počneš previše da brineš o njoj”.

Knjiga je, kako se između ostalog moglo čuti, promovisana prošle godine u Bjelovaru, rodnom gradu glumca, a ta promocija je bila i svojevrsno obeležavanje 35 godina rada, odnosno njegovim rečima rečeno: "35 godina glume u meni i mene u glumi”.



Rekli ste da je to knjiga o pozorištu.

- Jeste, to je njena suština.

Kakvo je današnje pozorište iz vaše perspektive?

- Ja sam arhaičan, mogu da pričam o pozorištu za kojim čeznem, što ne znači da je moja čežnja opravdana iz vizure nekog drugog. Želim i volim klasičan teatar, realizam u teatru kroz duboke i dokazane večne tekstove koji su doprinosili i doprinose trajanju fenomena pozorišta. Svi eksperimenti i čerečenje pozorišta na ovu ili onu stranu pokazali su se ovakvima ili onakvima i nisu prodirali u dubinu, smisao i istinu teatra. Uglavnom su bili sami sebi svrha. Te pravce ne želim taksativno da nabrajam, post-ovo, nad-ono, anti-ako" Tako da sam ja naftalinac.

Kako gledate na pitanje moći ili nemoći ne samo pozorišta nego umetnosti uopšte?

- U opštem haosu i poremećenosti sistema ni pozorište nije ostalo pošteđeno. I ono je steklo invaliditet. Ovo je vreme forme bez suštine, a u takvoj klimi pozorište počinje da se razboljeva i poboljeva. Ne samo pozorište već umetnost uopšte. Razne stvari su postale same sebi svrha, svašta se podvodi pod umetnost. Obilje koječega sa ogromnim plakatama i etiketama na kojima piše "umetnost” a unutra - šuplje. Prazno. Nema umetnosti, nema onoga što se zove kreativnost, stvaralaštvo, stremljenje ka lepšem, boljem, iskrenijem, istinitijem, a samim tim i moralnijem.

Da li se vaš vrednosni sitem promenio posle zdravstvenih problema koje ste ne tako davno imali?

- Imam svoj vrednosni sistem, ali ga ne delim na od i do, pre i posle.

Koja je uporišna tačka tog vrednosnog sistema?

- Duhovna sfera. Ne želim da paradiram i zato ne bih detaljno da odgovaram na to pitanje. Više osećam to što ste me pitali a još više ono što bih odgovorio nego što umem to da artikulišem. I dobro je što je tako.

U susret kojim ulogama idete?

- Ne idem u susret ulogama nikada. Nešto drugo je meni oduvek bilo važno u mom poslu.

Šta je to?

- Da nađem radost, da uspostavim kontakt sa samim sobom, da se malo proširim, da dođem do novog delića potencijalnog spektra ukoliko on u meni postoji, da steknem neki unutarnji volumen. A koji ću biti na plakatu ili na špici nije mi nikad bilo primarno.„Ovo je vreme forme bez suštine, a u takvoj klimi pozorište i umetnost uopšte počinju da se razboljevaju i da poboljevaju”, kaže glumac, autor knjige „O glumi bez glume”

O ćerki Sofiji

Kako biste reagovali kada bi vaša ćerka Sofija rekla da hoće da bude glumica?

- Sofija će uskoro napuniti 10 godina. Sofija odlazi u pozorište. Sofija je gledala probe. Nisam siguran da bi Sofija to želela, a ako bi želela, verujem da bi znala u šta se upušta. Ja bih je, naravno, podržao celim svojim bićem, ali ne bih bio presrećan.

Trag iz detinjstva

Jedna od izuzetno lepih priča Bogdana Diklića odnosi se na njegovo detinjstvo i ulogu Fabijana Šovagovića, čuvenog glumca sa eks-Ju prostora u njegovom životu. Naime, početkom šezdesetih u Bjelovar, rodno mesto Bogdana Diklića, zarad snimanja dela nekog filma došla je umetnička ekipa u kojoj je bio i Fabijan Šovagović. I dok su se glumci, kamerman, reditelj bavili svojim poslom, pomalo udaljen od njih pomno ih je posmatrao dečak Bogdan. Nije im prilazio. Samo je stajao, gledao ih gotovo netremice. Ubrzo su otišli, ostavivši snažan utisak na dečaka Bogdana.

Prošlo je mnogo godina. Bogdan Diklić je postao poznat glumac. Jednom prilikom putovao je s Fabijanom Šovagovićem, s kojim se već bio sprijateljio. Tokom tog putovanja Diklić reče Šovagoviću: ”Znaš, jednom, u Bjelovaru"”. "Znam, bio je jedan dečak koji nas je posmatrao. Ti si bio taj dečak.”

Na pitanje u kojoj meri je u knjizi prisutna ta priča, Bogdan Diklić je odgovorio: ”Prisutna je. Ne piše ništa eksplicitno o tome, ali je vrlo prisutna. Bio sam prijatelj s pokojnim Fabijanom Šovagovićem. On i njemu slični, ne samo iz glumačke profesije, uticali su na mene. Ostavili su traga i u mom životu i u karijeri”.

Upadicu da su to ljudi koje odlikuje iskrenost i skromnost Diklić je prokomentarisao: ”Kad bih rekao da sam skroman, to bi odmah bilo neskromno”.

Nastavak na Blic...

B92: Bogdan Diklić "O glumi bez glume"