Izvor: Glas javnosti, 29.Nov.2009, 12:30   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Boga se setimo kad sretnemo nesreću

- Čovek koji me je inspirisao da napravim lik doktora Arona je čudak, mađioničar, genije. Zbog toga su mu govorili da je lud. Jednom mi je rekao, a bilo je to još osamdesetih godina: „Čuvaj se, sinko, mase, gomile i huka hiljada, ne budi ni sa kim do sa sobom samim, a tada ćeš biti u najopasnijem društvu. Rekao mi je: mnogo si mi sličan i ja se plašim za tebe“, rekao je Vuk Drašković, između ostalog, za Glas javnosti u intervjuu u kome govori o svom novom romanu „Doktor Aron“, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << koji se nedavno pojavio u izdanju „Srpske reči“. Sudeći po prvim reakcijama čitalačke javnosti, ova knjiga vratila je Draškovića u sam vrh srpske književne scene. Reč je o izvanrednom književnom ostvarenju, koje u duhu prethodnih Draškovićevih romana progovara o našem usudu, o istoriji, istinama, zabludama i posledicama istih koje danas živimo. Istovremeno, ovo je vrhunsko filozofsko štivo, koje pokreće mnoga krupna pitanja ljudske egzistencije, pa i smisla samog ljudskog života.

Uznemiravanje čitalaca

Osim doktora Arona, mnogi likovi u vašoj knjizi su vrlo prepoznatljivi. Brine li vas to?

- Ja bih se brinuo kada se niko ne bi prepoznao. Toga bih se najviše bojao, da nijedan moj lik ne liči na neku ličnost iz života, da čitalac zaspe čitajući moju knjigu i da za sva vremena zaspe, tako što se ove knjige nikada neće setiti. Neka se čitalac uznemirava, neka obožava pisca, neka ga mrzi, neka ga psuje, samo da ne zaspi čitajući.

Mesta osuđena na stradanje

U vašem romanu nižu se filmskom brzinom slike svih naših golgota, poraza, stradanja, od Kosova pa do NATO bombardovanja. Zašto nam se toliko puta istorija ponovila?

- To je pitanje na koje od „Noža“ pa do danas pokušavam da dobijem odgovor. Zašto ima nekih mesta osuđenih izgleda na večno stradanje? Na primer, Jerusalim i Kosovo. Nema mira u Jerusalimu duže od dvadeset vekova i neće ga ni biti. Mislim da je sličan slučaj i na Kosovu. E, sad, zašto je to tako odgovor se može naći čini mi se samo kod vrhovnog uma. Jer, svi ljudi pate. I dželat pati kada ga obese, kada ga ubiju, ali, mislim da je patnja nevinih neko duhovno piće samog Boga. Ne možemo mi sve posmatrati kroz svoje naočare. Mi znamo ko smo, a da li zna mrav šta smo mi kad stanemo na njegov mravinjak. Ne možemo mi svojim vrednosnim sudovima meriti božje sudove. Nevino stradanje, šta je to. Da možda to ipak nije nagrada. A ako je kazna, onda je Bog mrzeo svog sina, jer ga je izložio najvećem mogućem nevinom stradanju i mukama. Jedno je sigurno: strašno je biti upisan u knjigu dželata, u knjigu zla. Ja verujem u ono što nam poručuju Biblija i Novi zavjet da jagnje nevino stradalo sedi pored Boga.

Kako je nastao roman? Kako ste odabrali ovu temu?

- Teme iz romana „Doktor Aron“ živele su u meni duže od trideset godina i doktor Aron progovara sa stranica „Noža“, „Ruskog konzula“, „Mete“, ali pod drugim imenima. Tek sada, od prve do poslednje stranice govori on. Morao je, jer je imao pravo na ovu knjigu i morao je da se rodi pod ovim imenom. Da napišem ovu knjigu, inspirisao me je čovek s kojim sam se družio desetak godina, koji je bio neuropsihijatar i zapravo najneobičniji čovek kojeg sam upoznao. Uvek mora da postoji nešto što mora da inspiriše pisca.

Vaš glavni junak, doktor Aron, zapravo je stvarni lik, kojeg će mnogi čitaoci prepoznati?

- Kod doktora Veselina Savića, tog najneobičnijeg čoveka koji me je inspirisao da stvorim lik doktora Arona, skupljala se sedamdesetih i osamdesetih godina elita tadašnje Srbije i Jugoslavije. Bila je to elita i pameti i vlasti. Tamo su dolazili i vodeći disidenti i bivši partizani i bivši četnici. I bivši robijaši sa Golog otoka, i oni koji su ih poslali na Goli otok. Sve se to u isto vreme okupljalo oko tog čoveka. On je sa prezrenjem slušao ta dosadna, patetična naklapanja. O Titu dok je bio živ, o Titu kad je umro, o štafeti... Ta pitanja su proglašavana za pitanja svih pitanja. Doktor Savić je govorio da će doći vreme kad deca neće ni znati ko je bio Tito i pokušavao da zapodene priče o pitanju svih pitanja, o smislu života. Provocirao je dijalog traganja za vrhovnom tajnom i duhovnim umom na kapijama vremena. Mislim da je zaista bio „moždana oluja“ i da je u nekim trenucima saopštavao neverovatne stvari koje su dolazile odnekud do njega i on ih je samo saopštio.

Na momente se stiče utisak da je roman prožet elementima vaše autobiografije. Koliko vas, zapravo, ima u ovoj knjizi?

Pisca mora da bude u svakoj sceni, i u svakom liku. Pošto u mojoj knjizi ima najviše doktora Arona, onda mene najviše ima u doktoru Aronu

Kog još dela vas ima u romanu?

- Rekao bih nade. I u meni se, kao i u doktoru Aronu, surovo međusobno bore dva različita osećanja, nada da smrt ne znači apsolutni kraj svega i da ću posmatrati svoju sahranu i strah od mogućnosti da možda i neću. Tu muku neko naziva bogom, kao Ivan Karamazov. Lično mislim da mislećeg čoveka ništa i ne muči kao bog. To je pitanje svih pitanja. Ima li vrhovnog uma ili ga nema. Od toga zavisi imaju li naši životi smisla ili nemaju.

U jednom trenutku vaš junak kaže da što je više naučnih dokaza o postojanju boga, utoliko je više bezbožnika na ovoj kugli. Da li je tako?

- Tako je. Možda to tako i mora da bude. Do boga se ne može doći. Ne postoje egzaktni niti bilo kakvi drugi dokazi koji se zovu evolucija, materija. Ne traži svoje da i obrnuto. Ako je bog, a ja mislim da jeste i vrhovna sila koja može sve, onda je on od početka u moći da ne bude Satane, koji je apostol zla. Zašto mu bog dozvoljava slobodu delovanja? Pa kako bismo upoznali dobro da ne upoznamo zlo. Ja mislim da je kod velikog broja ljudi Satana zaslužan za otkrivanje boga pre nego bilo ko drugi ili bilo šta drugo. Kada se čovek seti boga? Kada počinje intenzivno da razmišlja o njemu? Onda kada se sudari sa nesrećom, kada se pred njim ispreči užasno, nesavladivo zlo, kada mu je teško, kada ga uhvate panika i strah od neprijatelja, od prijatelja, od smrti, od bede, od bolesti. Kad više nigde nema nade, onda se okreće bogu i moli.

Vaš junak se pita i zašto Srbija ne može da živi a da ne umire? Kakav je vaš odgovor na ovo pitanje?

- Ako ste u stanju da kao doktor Aron da odvojite svoju misao od svog tela i da je odvojite božjom brzinom, a to je brzina misli, onda ste u stanju da putujete do nebeskih kapija vremena, do tih nebeskih satelita i repetitora ispred kojih se stalno odvija repriza onog što se dogodilo ovde. Sa tih kapija vremena, on je posmatrao golgotu Srbije u Drugom svetskom ratu. Tamo je posmatrao i kako se zaista odvija Kosovska bitka. Doktor Aron je posmatrao je posmatrao suđenje Sokratu, ali je video i kako se stvarno odigrala Kosovska bitka. Nakon toga je čak pritiskao jednog vodećeg istoričara da to što je video objavi kao neoborivu činjenicu. Tako je naleteo i na Kursku bitku i poželeo da samo jedan tenk izvuče sa poprišta Kurske bitke, da ga odvuče do Kosovske bitke i da pomogne Srbima i Lazaru da pobede. Sad je filozofsko pitanje da li je to moguće. Lično mislim da jeste. Mislim da bi to izazvalo lanac nesagledivih posledica, jer bi Srbi tu bitku dobili, makar pred kapijom vremena. A onda bi ta srpska pobeda povukla i reviziju budućih događaja. To je moguće, a mislim da nije dozvoljeno i da to ne dozvoljava vrhovni um.

Govorili ste da vas je vaš „glavni junak“ za života upozoravao i nagovestio sve ono kroz šta ćete proći tokom narednih par decenija kao političar, ali i kao čovek..

- Jeste. Rekao mi je: „Sinko, mnogo si mi sličan, postradaćeš, plašim se za tebe. A da se to ne bi desilo, a desiće se, jer me nećeš poslušati, ja te molim, kloni se gomile, kloni se huka hiljada, kloni se svakog osim sebe samoga iako ćeš tada biti u najopasnijem društvu“. Vid se u knjizi da njega ne razumeju. On umire koji mesec posle Tita, ali on tačno zna šta sledi u narednim godinama i to saopštava. Ne čini to banalnim jezikom. On ne kaže da će se Jugoslavija raspasti i da će doći do užasnog krvoprolića između njenih naroda, te da će udariti narod na narod, porodica na porodicu. On saopštava da vidi veliki cirkus slonova. Kaže da je na đedovoj pogači koju mu je poslala umrla majka sve video. rekao je da će neki slonovi da lete na šahu a neki na srpu, neki na belim pečurkama a da će onaj najveći slon biti bez glave. Nismo ga razumeli a nije hteo da tumači cirkus. Kada je počeo cirkus, neki su se setili, ali, doktora Arona više nije bilo. Taj najveći slon ni sada nema glavu.

Mimo svih književnih pravila, reklo bi se da u ovom vašem romanu ima još nekoliko romana?

- Ima, ali to je činjenica i zasluga doktora Arona, jer svaka od teme koje je on pokrenuo pojedinačno zaslužuje tomove i tomove. Međutim, kad se sve svede, znači traganje za smislom života a to znači traganje za vrhovnom tajnom i kapijama vremena.

Ova knjiga potvrdila je još jednom izuzetno mesto koje imate na srpskoj književnoj sceni. Da li imate neostvarenih želja kada je politika u pitanju?

- Moja želja koja me je odvukla u politiku je bila ostvariva. Možda je i danas ostvariva. Želeo sam samo jedno, da Srbija postane snažna država a Srbi snažna nacija. Ako si snažan, onda si u današnjem svetu i poštovan. Uvek je bilo tako. Prilaze ti snažni. Političku taktiku sam podređivao političkom biću snažne Srbije, ali je to podrazumevalo dramatične zahvate u dušama i glavama ljudi. Srbija na Zapadu ima hiljadu mana, a jednu prednost, a to je da je danas tamo centar snage sveta. Ne inatiti se sa realnošću ako nisi u stanju da je promeniš. Ponašao sam se u politici kao doktor Aron, preporučujući lekove koje ogromna većina nije htela da primi, iako je znala da su to lekovi. Svaki lek, ako je lek je i gorak, a većina ih je išla po neke slatke napitke. Još uvek verujem da je moguće to što želim.

Šta ste vi „pročitali“ iz događaja oko smrti patrijarha?

- Ovo što se desilo u Beogradu od patrijarhove smrti pa do sahrane je bila po meni eksplozija žeđi naroda za duhovnim vrednostima.

Nastavak na Glas javnosti...