Izvor: Politika, 26.Nov.2012, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bitefov mlađi brat
Novi beogradski festival već se čvrsto profilisao kao prostor eksperimentalnog scenskog delovanja
Od 22. do 25. novembra, na scenama Doma omladine Beograda održan je drugi „Limit”, internacionalni festival lajvarta, savremenih scenskih umetnosti koje pripadaju složenom, hibridnom polju umetničkog izvođenja, gde se sreću, prepliću, sudaraju i razilaze elementi plesnog i dramskog teatra, performans i bodi arta, muzičkih i likovnih umetnosti. U tom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << obilju različitih eksperimentalnih formi i pristupa njihovom izražavanju, autori čiji su radovi predstavljeni beogradskoj publici, Raimund Hoghe, Janez Janša, Bojan Đorđev, Mladen Tušup, kao i grupe „Blek boks teater” (Norveška) i „Via negativa” (Slovenija), tražili su inovativne i netipične, svakako izazovne načine estetskog delovanja.
Rezultati njihovih vijugavih traganja su osobene, sinkretičke forme koje kreativno odražavaju turbulentne promene života u savremenim društvima, napajanim obiljem informacija, eksplozijama novih tehnologija, kao i potpuno razorenim tradicionalnim strukturama mišljenja. U programskom smislu, „Limit” se već čvrsto i jasno profilisao kao novi prostor eksperimentalnog scenskog delovanja, kao kamerni, ekonomični mladi brat Bitefa.
U predstavi „Popodne”,nemačkogautora Raimunda Hoghea, ključno inspirisanoj muzikom Kloda Debisija i Gustava Malera, na sceni su dva izvođača. Prvi je plesač, protagonista Emanuel Egermon, koji nastupa izvanredno čisto, precizno, vrlo svedeno, meditativno. Njegovi pokreti su fokusirani na ruke i dlanove pri čemu su u igru utkane reference na čuvenu, kontroverznu predstavu Nižinskog „Popodne jednog fauna”.
Drugi izvođač je sam Hoghe, koji se povremeno pojavljuje da bi sipao mleko u čaše koje će stajati na sceni i označavati teritoriju Egermonove igre, a kasnije menjao njihov položaj itd. U predstavi je vrlo bitno scensko prisustvo Hoghea, imajući u vidu težinu nesavršenosti njegovog tela, sitnog, deformisanog, svakako vrlo udaljenog od klasičnih ideala lepote. Tako nesavršeno ljudsko telo na sceni je moćno, silovito sredstvo izražavanja, jer ono priziva realnost koju perfektno oblikovana, skladna atletska tela, uobičajena kod plesača, ne poseduju.
U finalu predstave se putevi ova dva izvođača ukrštaju, savršenost i nesavršenost se uvezuju, postaju komplementarni, ispisuju jedan puni krug. Ovaj ritualni susret prate tonovi i reči „Rukertovih pesama” Gustava Malera, koje izražavaju snagu esencijalizovane ljubavi, neuhvatljive, a razorno jake, uprkos nesavršenosti njenog objekta. Što je predmet ljubavi krhkiji i nestabilniji, ona se ukazuje kao veća, čistija, istinitija.
Predstava „Balade voćnjaka”, prikazana druge večeri festivala „Limit”, koprodukcija je poznatih norveških teatara BIT – Teatergarasjen i Black box teater. Reč je o muzičko-plesnom, vizuelno-sugestivnom scenskom delu koje prikazuje odnose između čoveka i prirode, u različitim slojevima njihovog značenja.
Muziku uživo izvodi Ingvild Langard, koja inače vodi grupu „Fedra”. Može se reći da je muzika apsolutni pokretač, spiritus movens ostalih elemenata izvođenja, u toj meri da ne bi bilo pogrešno ovu predstavu definisati kao koncert sa koreografskom podrškom. Ona je potpuno hipnotična, ima elemente nordijskog folka, popa, psihodelije, melanholična je i mračna, ali u poetskom, nadahnjujućem smislu. Njena melanholija budi zaboravljenu spiritualnost, zakopanu u prljavštinama civilizacije.
Vokal Langardove je svakako najprodorniji sastojak muzike koja podseća na zvuke grupa „Cocteau twins” ili „Dead can dance”, topao je i evokativan, a istovremeno vrlo delotvoran u kontekstu tema predstave, istraživanja mitologije, filozofije, poezije, ekologije. Solo ples Ingri Imdgard Fiksdal iskazuje grčeve dolaska na svet, rađanja i buđenja, kao i bolnu neodložnost suočavanja sa transformacijama sopstvenog tela, njegovim propadanjem i pretvaranjem u prah koji će se konačno ponovo stopiti sa prirodom.
Ana Tasić
objavljeno: 27.11.2012.
