Izvor: Politika, 17.Sep.2011, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bitef kao krivo ogledalo
U duhu kako same izložbe tako i njenog predmeta, počeću tvrdnjom koja je krajnje ekstremna – netom otvorena izložba Svi ekstremi Bitefa, nastala u produkciji Muzeja pozorišne umetnosti Srbije, „najbitefovskija“ je od svih izložbi koje smo mogli da vidimo u pratećem programu ovog festivala u poslednjih nekoliko godina. Ovaj tekst manje je posvećen samoj izložbi, a više ekstremnim, na predrasudama zasnovanim reakcijama na Bitef, kao samo jednom od pokazatelja fatalnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odsustva uravnoteženosti i kritičnosti u našoj sredini u prihvatanju ne samo umetničkih pojava.
Izložba nije bitefovska po muzeološkoj formi, jer se svodi na klasično izlaganje fotografija, bez upotrebe novih tehnologija. Ona je bitefovska po konceptu koji je pametan, ironičan, provokativan, poziva na razmišljanje i priziva polemiku. Ukratko, izložba nam prikazuje dvadeset i pet predstava iz poluvekovne istorije Bitefa koje su, po nekim svojstvima, bile ekstremne. Inicijatori i autori izložbe (Ksenija Radulović, Jovan Ćirilov i Aleksandra Milošević) opredelili su se, svesno i namerno, za krajnje raznovrsne „ekstreme“, od onih koji su bili i/ili ostali neka sasvim izolovana bizarnost, provokacija ili apartnost, do onih koji se svode na umetnički najrevolucionarnije pomake u istoriji savremenog pozorišta, od američke avangarde iz šezdesetih do danas. Na prvoj strani su predstave s najdužim naslovom, s najvećim brojem kostima, s kepecima, ona u kojoj publiku posipaju brašnom... Na drugoj strani su predstave koje su, ne samo na osnovu onih ekstrema koji su izdvojeni na ovoj izložbi već i na osnovu svojih drugih umetničko radikalnih i inovativnih svojstava, uveliko postale deo istorije svetskog pozorišta. Tu se nalaze, da nabrojim samo neke, čuvene predstave Besni Orlando Luke Ronkonija (prva predstava na Bitefu igrana izvan pozorišne zgrade), Ajnštajn na plaži Boba Vilsona (kako kažu autori izložbe – „predstava oživljenih prizora, bez radnje“), Štifterove stvari Hajnera Gebelsa (ostvarenje i nadogradnja Kregovog sna o „nadmarioneti“ – predstava u kojoj žive izvođače zamenjuju mehanički klaviri). Na primeru tela i seksualnosti najbolje se sagledava koliko je veliki raspon ovih ekstrema: od puke provokacije i šoka sa scenom felacija uživo (Ernst Jinger Johana Kresnika) do umetnički, teorijski i ideološki potpuno opravdane upotrebe golih ljudskih tela na sceni u čuvenom Dionisu '69 Ričarda Šeknera.
Vrednosna neuravnoteženost ponuđenih bitefovskih ekstrema ima funkciju „krivog ogledala“, i to dvostrukog. U tome se prepoznaje i skrivena (auto)ironičnost i subverzivnost ove izložbe, a čiji domet prevazilazi i sam festival. S jedne strane, ovom izložbom Bitef priznaje da je u svojoj impozantnoj istoriji bilo i predstava koje, bar danas, pamtimo samo po njihovim provokacijama, apartnostima ili šokovima, u rasponu od posipanja brašnom i felacija uživo do izvođača-kepeca. S druge strane, ova izložba je još više krivo ogledalo za publiku Bitefa, za njen konzervativniji deo, jer nam pokazuje da su predstave koje su nekada, zbog svoje ekstremnosti, bile odbacivane ili kritikovane kao provokacija i egzibicionizam, zapravo uvele i/ili potvrdile najradikalnije inovacije u savremenom umetničkom pozorištu: golo telo na sceni, razgradnju svake dramske naracije i figuracije, odbacivanje živog izvođača, interaktivnost, sažimanje scenske i životne situacije.
Sâmo to isticanje ekstremnosti kao važnog svojstva Bitefa, posredno ukazuje i na činjenicu da je, paralelno s ovim tokom, festival oduvek, vrlo postojano i s punim pravom, gajio i drugu struju: smele, oštre, dekonstrukcijske intervencije na jednom užem i manje upadljivom polju kao što je, recimo, rediteljsko pozorište u nemačkom značenju te reči. Tu mislim na sva velika imena evropske dramske režije kao što su Štajn, Vitez, Krejča, Ljubimov, Bergman, Cadek, Pajman, Šero, Ronkoni, Purkarete, Šerban, Talhajmer, Šteman, Dodin... koja su dolazili na Bitef sa svojim manje ili više radikalnim čitanjima savremene ili klasične dramske književnosti. Činjenica da je Bitef, pored ekstremnog toka, uvek imao i ovaj drugi, nudi treće krivo ogledala u „sali užasa“ srpske kulture.
S jedne strane nalaze se pomenuti ljuti „konzervativci“ koji su, često i ne gledajući predstave već samo na osnovu „usmenog predanja“, svodili sve na Bitefu na njegove najbizarnije i, samim tim, najbeznačajnije ekstremnosti, upravo neke od onih prikazanih na ovoj izložbi. Pre svega mislim na „legendarno“ posipanje brašnom (u nekim varijantama tog usmenog tračarenja brašno je zamenjeno blatom), koje je postalo kao nekakva crnomagijska mantra protiv Bitefa – „to je onaj festival gde te polivaju brašnom/blatom“. S druge su strane vatreni „modernisti“, za koje je ova druga, nešto umerenija struja festivalskog programa, često bila „izdaja Bitefove misije“. Od njih smo slušati da su neke, u njihovom vlastitom kontekstu, izrazito smele i inovativne predstave kao što su Brisanje Kristijana Lupe ili Ujka Vanja Jirgena Goša, možda dobre, ali sigurno „nisu bitefovske“. Ova rašomonijada u recepciji Bitefa, sala krivih ogledala ili kako god je nazvali, ukazuje na širu kulturološku konstantu našeg društva: isključivost i proizvoljnost, bazirane na, žao mi je što nemam blaže reči, neznanju, nesenzibilnosti i primitivizmu.
Ivan Medenica
objavljeno: 18.09.2011.
.jpg)
