Izvor: Blic, 13.Jun.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Biser
Biser
Nekada, kada su domaći TV kanali bili u fazi istraživanja sopstvenih ograničenja, delovalo je kao da nema jeftinije i sigurnije formule za emisiju nego postaviti dva čoveka jednog naspram drugog i - uz minimum intervencija, jer više vam je ionako nedostupno - pustiti ih da razgovaraju kako znaju i umeju. Tako je, bože nas sačuvaj, rođen srpski tok šou, spreman da izraste u čudovište koje je u međuvremenu i postao. Vremenom, kombinacija '1 na 1' gotovo je sasvim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ustupila mesto varijanti u kojoj histerične žene preslišavaju po nekoliko dosadnih muškaraca odjednom. Na drugoj strani ostali su oni koji su imali u rukama upotrebljiv koncept i bili u stanju da iz nedelje u nedelju otkrivaju nove zanimljive sagovornike i vode gledaoce kroz nepregledne riznice ljudske prirode.
Ciklus 'Biseri' Vanje Bulića (BK, nedeljom u 23) možda je najdugovečniji, a svakako najuspešniji program tog tipa, koji standardno visok rejting postiže isključivo medijskom atraktivnošću priča i veštinom prelaženja rampe. Bulić pripada najređoj vrsti novinara - onoj koja ume da sluša, ali tek pošto prethodno odabere sagovornika koga vredi slušati. Odličan primer takvog gosta emisije bio je prošle nedelje novinar 'Večernjih novosti' Zoran Nikolić, autor nekoliko feljtona i knjige koja čeka na objavljivanje, na temu koja 'čim se bilo gde pomene, okreće sve glave u svom pravcu' - masoni. Osim što je (na televiziji se tako nešto sreće isto koliko i u realnosti, dakle gotovo nikad) tačno znao o čemu govori, on je jednu kompleksnu povest, punu simbola, kontroverzi, predrasuda i ključnih istina, ispričao sa isceljujućom neposrednošću, uz, u datim okolnostima, maksimum informisanosti i minimum uobičajenog samoreklamerskog iživljavanja.
Portugalska kuća
Kad sledeći put bude došla u Beograd, Mariza, kraljica novog fada, ili portugalskog bluza, kako je ovu vrstu tugovanke nazvao kritičar Bi-Bi-Sija, znaće šta je čeka. Do pre tri godine ova pevačica, rođena u Mozambiku a odrasla u siromašnom predgrađu Lisabona, bila je nepoznata, a onda je objavila dva izuzetna albuma, 'Fado u meni' (2002), zahvaljujući kojem je nacionalni portugalski radio njoj dodelio zvanje 'najboljeg glasa fada', i potom još sjajniji 'Uvrnuti fado' (2003). Kao relativno novo ime za našu sredinu, ovog ponedeljka je Mariza došla pred prepuno gledalište velike dvorane Centra 'Sava'. Beogradska muzička publika je već iskazala veliku sklonost za vrhunske domete u fadu, dva puta ovacijama isprativši Terezu Salgeiro ('Madredeuš') i jednom, takođe senzacionalnu 'Misiju'. Od prvog trenutka Mariza je osvojila Beograđane, dvorana se prolamala od aplauza i ovacija, a na kraju je usledilo nekoliko duguh biseva koji su zapretili da će Mariza propustiti avion za Makedoniju.
Za razliku od inače fantastičnih 'Madredeuša' i 'Misije', koji fadu daju mistično religioznu intonaciju, Mariza je praćena petoricom akustučnih muzičara vratila fadu populističko-hedonistički sjaj. Pevala je fado sa upravo objavljenog albuma 'Transparente', za koji je aranžmane napisao čuveni brazilski kompozitor Žak Morelenbaum. U želji da se oduži publici, Mariza nas je pozvala u portugalsku kuću, otpevavši u čast legendarne Amalihje Rodrigez fado 'Kaza portugeza', a potom su ona i trojica gitarista ostavili mikrofone, prišli gledalištu, onda je ona zapevala glasom koji je stigao do svakog kutka. Pre toga je naterala gledalište da sa njom otpeva portugalsku pesmu koju nikad ranije nismo čuli. Bili smo svi zajedno u portugalskoj kući, ali je i Mariza osetila kako izgleda beogradski dom.
Pisci
Biljana Srbljanović 'God Save America', režija Karin Bajer, Akademska scena 'Burgteatra'
Predstava bečkog 'Burgteatra' (Akademska scena) izvedena na jubilarnom 'Sterijinom pozorju' uhvatila je na delu ne samo ovaj festival, već i naš teatar uopšte.
Tek je, naime, nakon izvođenja predstave iz Beča postalo jasno o čemu se zapravo radi u komadu Biljane Srbljanović, kakva je stvarana veza sa Kafkinom pripovetkom 'Amerika', i na koji način je uspostavljena. Mlada rediteljka iz Beča je u svojoj obradi drame Biljane Srbljanović svu pažnju ukazala samom komadu, pri tom veoma vodeći računa na šta se on odnosi. Odnosno uvažavajući činjenicu da je u komadu reč o jednom indukovanom pogledu stranca na američko društvo (otuda Kafka). Rediteljka Karin Bajer računa, naravno, i na činjenicu da je publika u sličnoj situaciji: naša (evropska) predstava o Americi uglavnom je uslovljena mešavinom filmskih informacija i medijske slike_arhiva zemlje koja se već meša u život svakog čoveka, uskoro i svake biljke na planeti. Stoga rediteljka nastoji da, uz pomoć vrsnih saradnika, pre svega scenografa Tomasa Drajsigakera i glumaca, ponajviše Mihaela Vitenborna u ulozi glavnog junaka, obezbedi opštu saglasnost kada je reč o prijemu i percepciji same teme. Zbog toga joj i nije trebalo ništa više, ali ni manje, osim da, nizom klaustrofobičnih slika i situacija u kojima konkretan čovek nema nikakve šanse, izloži opštu sliku Amerike, pre svega kao pogleda na svet, potom i društva u celini. Čovek je, dakle, sveden na svoju najmanju moguću meru (kreditnu karticu), međutim on kao takav najviše odgovara društvu i njegovom prosperitetu.
Junaci ove priče konkretni su junaci dramatičnog vremena koje ne poznaje ljude. Glavni junak Karl, najmanji kada je najmoćniji, suočiće se u svom strmoglavom padu na dno, ne sa bezosećajnim ljudima, već sa njihovim ostacima i usvojenim modelima reagovanja. Generalno, bečka predstava prevazilazi lokalizam u interpretaciji i lokalnu interpretaciju pojave opšte važnosti i kao takva učinila je da finiš jubilarnog 'Sterijinog pozorja' bude blistav i posredno posvedoči da su najbolje u našem teatru i dalje dramski pisci.
