Izvor: Politika, 29.Nov.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bio je zaljubljenik u jezik
Pisac Slobodan Džunić koristio je narodnu leksiku ali ju je razbijao, potpuno rekreirao i stvarao novi jezik
Pirot – Deceniju od smrti Slobodana Džunića, najvećeg književnika iz pirotskog kraja, sa posebnim pijetetom obeležila jepirotska Narodna biblioteka,organizujući tribinu na kojoj se govorilo o njegovom delu. Džunićeva dela fasciniraju, ali i „na muke stavljaju svakog ko se uhvati u koštac da ih tumači”. Njegov životni moto – „Ostati >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u senci” i „Dela govore umesto mene” – samo je delom isprovocirao nepravednu zapostavljenost ovog pisca u srpskoj književnosti 20. veka. Platio je visoku cenu za „nepripadnost i samosvojnost” u vremenu posle Drugog svetskog rata, ali ga je to odredilo kao čoveka koji, kao i njegovi junaci, „sam odgovara za svoju sudbinu”, čulo se na tribini.
O delu Slobodana Džunića govorili su Jovan Pejčić, profesor srpske književnosti 20. veka na Filozofskom fakultetu u Nišu, Marija Džunić-Drinjaković, doktor književnih nauka i specijalista za francusku književnost i profesor francuskog jezika na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i ćerka Slobodana Džunića, i Dragan Lilić, koji je doktorirao proučavajući leksiku i frazeologiju u Džunićevim delima.
Momčilo Antić, direktor pirotske biblioteke, podsetio je da je Džunićev roman „Vinograd gospodnji” bio u najužoj konkurenciji za NIN-ovu nagradu 1959. godine, ali i da te godine nagrada nije dodeljena. Godinu dana pre toga dobio je nagradu Udruženja književnika Srbije sa još nekoliko pisaca i tada je politička javnost žestoko reagovala. Najpre je stradao Mladen Oljača, a potom i Džunić, koji je trpeo žestoke pritiske u Radio Beogradu gde je radio. Profesor Jovan Pejčić je naveo da je niška „Prosveta” 1998. objavila „Vetrove Stare planine”, a da je 1999. godine, kao član žirija za nagradu „Meša Selimović”, ovo delo stavio na prvo mesto.
– U obrazloženju predloga za ovu nagradu rekao sam da srpska književnost, paradoksalno, na početku 20. veka ima delo koje razgraničava 19. stoleće od potonjih vremena, a da na kraju 20. veka, isto tako sa juga Srbije, dolazi delo koje će 20. vek zatvoriti i otvoriti se za nova vremena. Time sam ujedno izrazio i svoje mišljenje o vrednosti i Džunića kao pisca – rekao je Pejčić. On smatra da je u romanu „Vasilijana”, objavljenom 1990. godine, narator, pripovedač, komentator sudbina, upotrebljavajući rečenicu:„Sve sama spletena putišta” u stvari odredio sudbine Džunićevih junaka, počev od prve knjige pripovedaka „Zrna” (1951) do posthumno objavljene prozne knjige „Kodema”, ali i književnu sudbinu Slobodana Džunića kao pisca u drugoj polovini srpskog književnog 20. veka. Pejčić je dodao i da se prvi put Džunić pojavljuje u vreme kada svoje prve knjige objavljuju Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Vladan Desnica i drugi pisci koji su obeležili drugu polovinu 20. veka.
– Knjiga pripovedaka „Zrna” njegova je prva knjiga koja na verodostojan način uvodi staroplaninski, midžorski, pirotski kraj, koji će postati mentalno i geografsko središte svega bitnoga u stvaralaštvu Džunića – rekao je Pejčić i istakao da su Džunićevo stvaralaštvo obeležile pripovetke i romani, ali da su kritičari i priređivači antologija nepravedno zapostavili njegovo delo.
Profesor Dragan Lilićgovorio je o bogatstvu jezika u Džunićevim delima.Raznovrsni su leksički slojevi, Džunić koristi neologizme, varvarizme, nove reči koje i nisu nove jer su postojale davno u jeziku, ali im on pridodaje novo značenje, rekao je Lilić.
Piščeva ćerka Marija Džunić-Drinjaković je istakla:
–Svi kritičari koji su pisali o Slobodanu Džuniću isticali su visoku umetničku vrednost njegovih dela i uvek ostajali na tome da je nedovoljno protumačen pisac. To ne treba mistifikovati. Jedan od kritičara je rekao da je Džunić veoma zahtevan pisac, koji od svog čitaoca traži da je ne samo zaljubljenik u jezik, kao što je i sam bio, već i dobro poznavanje jezika. Džunić koristi okamenjene izraze, frazeme, narodno blago, narodnu leksiku ali je razbija i potpuno rekreira i stvara novi jezik.
Marija Džunić-Drinjaković je dodala da je netačna fraza koja se prenosi da je Džunić lokalni pisac.
– On je lokalni u onom smislu u kom je Flober kada piše o Jonvilu, Stendal kada piše o Parizu ili Lionu. Kod Džunića je lokalna inspiracija. Ukazala bih na vezu sa francuskom književnošću i na jedan rableovski duh koji se ukrštao kod mnogih značajnih evropskih pisaca i, između ostalog, i kod Džunića. To se najbolje vidi u njegovom romanu „Pagani”, rekla je Marija Džunić-Drinjaković,ukazujući da pagansko u delu Džunića objedinjuje telesno i duhovno.
Vreme proučavanja i tumačenja Džunićevog dela tek dolazi, složili su se učesnici tribine, a Pirot bi morao mnogo više da se angažuje na proučavanju i istraživanju toga dela.
Marija Penčić
[objavljeno: 30/11/2008]
.jpg)
