Izvor: Blic, 17.Jan.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Biljana Đurđević
Biljana Đurđević
Likovna galerija Kulturnog centra Beograd
Svako od nas ima svoju priču (doživljaj), ali samo onaj ko ume da je prenese drugima u jednoj od brojnih umetničkih formi može se nazvati umetnikom. Biljana Đurđević u tome sjajno uspeva iako se introvertiranoj građanskoj klasi može učiniti da teme koje slika pljušte od uvreda. Domet njenog dela, već u startu - umetnica ima samo trideset godina, prevazilazi dosetku kratkog daha koja pleni >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << posmatrača kao trenutna angažovanost. Jer, Biljana prodire u suštinu bića. Tragajući za smislom, ona ulazi u najtananije prostore jedinke. Do univerzalnog, ona stiže preko individualnog, a do globalnog - razumljivog za sve - temom koja ne bira ni prostor ni vreme.
Izborom jedne ranije slike_arhiva ('Poslednji dani Deda Mraza'), Biljana gledaoca uvodi u rušenje mita s kojim se nekada tobože bezbrižno odrastalo. Njen Deda Mraz je ogoljen - kucnuo je čas njegovog večnog počinka.
Njen najnoviji ciklus - 'Izgubleni raj' - sledi put suočavanja sa odrastanjem. Očima dece, taj put je preplavljen strahom svake vrste. Onaj koji je sada zanima jeste tek početak onog koje adolescente stiže kad krenu da otkrivaju spoljni svet. U ovoj prvobitnoj fazi, deca trpe nasilje kojeg nisu svesni - oličenog npr. u slici 'Sistematski pregled'.
Tema surovosti odrastanja zanimala je mnoge umetnike. Marlen Dima se njome bavila slikajući potresne dečje portrete, Munk, npr. na slici 'Pubertet', devojku zabrinutu nad promenom koju u sebi oseća postajući žena. Strindberg i Ibzen obrađivali su konflikt žene s društvom, u književnosti. Bergman strah od drugog, Dejvid Kronenberg brutalnost nasilja, u kinematografiji.
Neiscrpna tema i jezik tradicionalnog slikarstva - a Biljana kompoziciju čak i gradi poput starih majstora - mogu da je dovedu na pijedestal očekivane umetnosti XXI veka koja ne zazire od bavljenja jedinkom, ne pokriva se trendovima a pogotovo ne politikantskim dosetkama.
Beskućnici
(Ratko Dangubić, Nemački u sto lekcija, Stubovi kulture, 2005)
Junak romana 'rekonstruiše svet' detinjstva pomoću neobjavljenih dela pokojnog (beskućnika) Alekse; dok mu 'mirisi prošlosti' naviru 'mimo volje', u njemu se obnavlja egzistencijalni 'rebus tuđe kuće' (proteranih Folksdojčera) u kojoj je, kao lički izgnanik, odrastao; pokušavajući da pronikne u smisao (zavičajne, nacionalne i opšteljudske) istorije, on odgoneta sopstvenu sudbinu (nesmirenog putnika, beskućnika). U potrazi za (potpunom, celom) istinom o stradanju Srba i banatskih Švaba od 17. veka do danas, on je podozriv prema 'filovanim uspomenama' svedoka koliko i prema nacističkim arhivima, jer želi da, kao njegova mudra majka-Stana, istovremeno gleda u 'obe strane medalje'. Junak postaje 'hroničar smrti, uspomena i snova' zemljaka, čija su se razmišljanja i sudbine oblikovali prema 'gvozdenom oklopu' kolektivnog udesa; njihovi karakteri su munjevito osvetljeni nadom da su im voljeni, bez obzira na kojoj od zaraćenih strana bili, živi i da mogu umaći (kameleonskoj, neumoljivoj) smrti. Junaku istorija počinje da liči na nepredvidivo nizanje scena (strip) u nepromenljivoj scenografiji čarobne i strašne (vojvođanske) pustare; simbolično predstavljajući sudbinu (obeskorenjenog) naroda kao (uzaludno) čekanje voza za (napušteni, idealizovani) zavičaj, on izdvaja jurodivog Svetozara kao onog kome se od neposrednog suočavanja sa (eshatološkim) smislom istorije, pomutio (ljudski, ograničeni) razum.
Ovaj roman podseća na dužnost (moralnog) stvaraoca da bude ideološki i poetički 'beskućnik', da se u potrazi za istinitim odgovorima ne obazire na ukuse i nazore mase (jer je narod, kao i publika, 'slama koju je lako zapaliti'), kako se umetnost ne bi valjala 'u blatu zajedno sa ljudima'.
