Izvor: Politika, 02.Jan.2011, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bili jednom u Americi
Malo sentimentalno putovanje primadone Olge Milošević koje nas vraća u vreme pre pola veka, kada je hor „Branko Krsmanović” (danas „Obilić” ) krenuo na grandioznu turneju, koja je bila više od muzičke priče
Stara pevačka garda nekadašnjeg „Krsmanca” („Branko Krsmanović”), kome je u međuvremenu vraćeno njegovo rodno (prez)ime „Obilić” (osnovan 1884), nedavno je slavila važan događaj iz duge istorije ovog hora na dobrom glasu. Prošlo je 50 godina >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od njihove prve velike turneje po Americi i Kanadi, muzičke „avanture” kakvu dotad nijedan naš hor nije doživeo. Tokom više od dva meseca održali su koncerte u oko 60 gradova. Nije to bila samo uspešna pevačka misija, već i diplomatska. Putovati na relaciji socijalizam-kapitalizam bila je to ogromna razdaljina, a „Krsmanac” su, i tamo i ovde, nazivali ambasadorom kulture i dobre volje.
Na ovo muzičko sentimentalno putovanje vodi nas Olga Milošević, prvakinja Beogradske opere, tada samo studentkinja Muzičke akademije, ali i jedna od troje solista na turneji. Na tom malom spisku bili su i bariton Vladislav Mijušković, budući spiker Radio Beograda, koga nema više, i tenor Stojan Stamenković, posle poznati ekonomista. Stariji pamte: tada su samo retki dobijali pasoše, svako inostranstvo bilo je predaleko a vlasti uvek u strahu da se neki iz „daleka” neće ni vratiti kući.
– Bilo nas je 80 i nisu se desile nikakve bežanije. Jesu poznastva, ljubavi , neki su posle otišli tamo, poženili se – seća se Olga Milošević.
– Putovali smo preko Pariza, i već tu doživeli prvi veliki pozitivni šok... Onda stižemo u Njujork, u tu šumu oblakodera i odmah jurimo da se popnemo na najviši – Empajer stejt bilding... Kući šaljemo razglednice na kojima su Vašington, Čikago, L.A, San Francisko, Toronto... Pevalo se u punim sportskim salama, katkad pred šest hiljada ljudi, u univerzitetskim dvoranama, često se tražila karta više, kritike sjajne... Iseljenici su stizali i iz udaljenih mesta na naše koncerte, poneki nas i pratili na daljem putu.
A repertoar hora bio je raznovrstan: klasična dela naše i svetske literature; nacionalni program, sa akcentom na muzičku raznolikost bivše zemlje, katkad pojačano i šarenilom nošnji, spektakla radi; crnačke duhovne pesme i odabrani ruski program, američkoj publici posebno atraktivan. Zvučali su kao vrhunski profesionalci i mnogi su vrteli glavom kada bi čuli da je to hor amatera, studenata.
Sva ova sećanja nezamisliva su bez pomena dirigenta Bogdana Babića:
– Za nas je bio skoro magijska ličnost, sa neverovatnim osećajem za horsku muziku, koju je rukama vajao, stvarao u trenu, a publika je bogato uzvraćala –ovacijima i skandiranjem. Sa koncerta najvažnijeg na turneji, u čuvenom njujorškom Karnegi Holu, nosimo, međutim, i neke ružne slike. Bio je 29. novembar, ili Dan republike, krenuli smo sa „Jugoslavijo...”, nekad svečanom pesmom, i po nama su počela da padaju jaja. Dirigentu Babiću naša lica bila su jedino ogledalo u kome je pokušao da „vidi” šta se to događa iza njegovih leđa. Grupica emigranata raspoređena na nekoliko punktova u sali nije uspela da nam prekine pesmu. Obezbeđenje je bilo veoma efikasno, a u taj kratki haos umešala se i jedna Amerikanka, tresnuvši po glavi demonstranta svojom teškom torbom od staklenih perli. Sedela je iza njega koji je pokušavao da prekine koncert. Nije znala ni šta ni zašto viču, jednostavno branila je svoje pravo građanina koji je kupio skupu ulaznicu. Taj incident nama kao da je dao nova krila i koncert je na kraju odlično ocenjen – kaže primadona.
Eto, i tako je bilo jednom u Americi našem horu koji je posle izvanrednih koncerata pozvan na novu, još „opširniju”, turneju već sledeće godine. A bilo ih je još – i tamo i u drugim pravcima. Samo što je Olga Milošević, uskoro članica Beogradske opere, ta putovanja proredila. Ipak, veza sa „Krsmancem”, danas „Obilićem”, nikad nije prekidana: svake prve srede u mesecu ide na njihove pevačke sastanke. Da se vide, druže i – zapevaju. Kao nekad.
Muharem Šehović
-----------------------------------------------------------
U Las Vegasu videli su Frenka Sinatru u njegovom kazinu
Amerika koju su znali samo sa filma, odjednom im se desila kao „njihov film”. Nekih najupečatljivijih „kadrova” priseća se Olga Milošević. Negde na Jugu, kaže, bili su gosti bogate vlasnice rudnika, oko nje tamnoputa posluga, livrejisani šofer, na ogromnom imanju pravi zoološki vrt... A u Kaliforniji, grupu pevača posle koncerta pozvao je na večeru izvesni uglađeni gospodin i njegova prijateljica: stižu u vojnu bazu, gde ga svi jako uvažavaju, a na njegovoj jahti otkriće da su gosti jednog admirala.
U Las Vegasu videli su Frenka Sinatru, u njegovom kazinu, nekako majušnog među svojim gorostasnim telohraniteljima. U ovom gradu kocke desio im se i najbolji „koncert za svoju dušu”: ušli su u restoran u kome su svirali mađarski Cigani, mnogo violinista koji su se oduševili kad su čuli da ovi gosti znaju njihove pesme (srpske prepeve), a i oni su znali poneku našu... I, nisu ih puštali..., do zore se pevalo.
objavljeno: 03.01.2011
