Izvor: Blic, 01.Jul.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bijenale kao lunapark
Bijenale kao lunapark
Tek što je otvoren, Venecijanski bijenale vizuelnih umetnosti preplavio je medije s naslovima 'Uobičajeno banalno', 'Neubedljiva savremenost', 'Feministički skandali', 'Na Laguni umetnost je sasvim mala'... Ali najgore od svega zvuči sugestija umetnika Pabla Ečaurena da bi 'takav kakav se godinama ponavlja, bolje da se dešava svake desete godine, na čemu bi se moglo zaraditi, to jest uštedeti'.
Ovogodišnji 51. bijenale u Veneciji okupio >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je stotinu umetnika u dvema selekcijama - 'Uvek malo dalje', kuratorke Roze Martinez, i 'Iskustvo umetnosti', Marije de Koral, dve Špankinje koje su se, kakvog li čuda, usudile da budu feministkinje!
Ilustracije radi: u raspravi o marki uložaka ('tempax' ili 'ob') koje koristi Portugalka Žoana Vaskonselos za svoj rad kojim se otvara sekcija 'Uvek malo dalje', ne može se samo pročitati navodni feminizam. Čak ni 'Zlatni lavovi' dodeljeni velikim umetnicima ne pomažu da se ne stekne utisak rimejka. (Poigravanje s tamponima i sličnim pomagalima već je viđeno!) 'Zlatne lavove' dobili su američka umetnica Barbara Kruger (za životno delo), nacionalni paviljon Francuske (Anet Mesaže za instalaciju 'Kazino', inače poznatu po radovima kojima prikazuje hibridna i zastrašujuća stvorenja, plišane igračke i preparirane životinje, ovog puta inspirisana drvenim lutkom - Pinokiom), Nemac Tomas Šute (za najboljeg umetnika), gvatemalska umetnica Regina Galindo (35) i Italijanka Lara Favareto. Prvi put dodeljen je specijalni 'Zlatni lav' pokojnom umetničkom direktoru Bijenala Haraldu Zemanu.
Vratimo se rečima Pabla Ečaurena:
'Vazda isto: pozvani srećnici i odbijeni umetnici, mrzovoljni kritičari i gosti iz offa. Uobičajeni sajam na kome je sve unapred isprogramirano - na drugom mestu, odnosno u centrima moćnika. Uz uobičajene provokacije među kojima su neke ogavne, a neke u domenu glamuroznog politikanstva, Bijenale klizi u lunapark krcat instalacijama - performansima - video masturbacijama. Zato smatram da Bijenalu više ne treba ići u pohode.'
Petoro nesalomivih koji savremenu umetnost vrte oko svog malog prsta - Ida Đaneli, dogodine direktorka Bijenala, inače upravnica Kastela Rivoli, Dejvid Ros, predstavnik umetničkog trusta iz Njujorka, Rudi Fuš sa Univerziteta u Amsterdamu, Nikolas Serota, direktor 'Tejt galerije' u Londonu, Pjer Đovani Kastanjoli, direktor 'Gama' u Torinu - (slučajno?!) slikani su zajedno unutar dela Frančeska Vecolija 'Sto dvadeset Sodominih stolica', inspirisanom, naravno, Pazolinijevim opusom.
Italijanska štampa zamera štošta i Mariji de Koral, to jest naslovu njenog sektora - 'Iskustvo umetnosti'. Jer ako Bijenale treba da bude istorijski i da se pita o iskustvu umetnosti od 70-ih naovamo, gde je tu italijanska transavangarda (koju je promovisao Akile Bonito Oliva), ili siromašna umetnost (koju je plasirao Đermano Čelant). Konkretnije, gde su umetnici koji su zaista obeležili blisku nam istoriju, kao što su Lučo Fontana, odnosno Filip Gaston, Frensis Bejkon, Lisijen Frojd... U tom duhu može se stići i do iskustva umetnosti koje su nam ostavili Tijepolo ili Ticijan. Pa i konstatovati poput jednog umetnika: 'Samo sadista može da smisli Bijenale savremene umetnosti u Veneciji gde vekovima ‘stoluje’ crkva Svetog Marka.' M. Marjanović
