Izvor: Politika, 16.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Biću pisac ili ništa
Na petogodišnjicu od smrti književnika i akademika Aleksandra Tišme
Pre pet godina, u februaru, preminuo je ugledni pisac i akademik Aleksandar Tišma (1924–2003). Veliki književnik koji je još u ranoj mladosti tako odlučno napisao da želi da bude „pisac ili ništa”. Kao mladić opčinjen prozom Dostojevskog i Prusta (Dostojevski zbog vrtloga patnji i gadosti, a Prust zbog istančanosti i gustine dočaranog života), izrašće u nezaobilazno ime naše >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << literature, čija su dela prevedena na 20 jezika.
Vlasnik nekolicine indeksa, u Budimpešti će upisati ekonomiju, u Zagrebu medicinu, u Beogradu istoriju umetnosti, konačno će diplomirati germanistiku na beogradskom Filozofskom fakultetu. U novinarstvu će se Tišma okušati od 1945. do 1949, kada piše za „Slobodnu Dalmaciju” i „Borbu”, nakon čega dolazi u Maticu srpsku, prvo kao sekretar redakcije a potom kao urednik, gde radi sve do penzionisanja 1982. godine.
Počinje da objavljuje poeziju da bi pravu slavu stekao svojim romanima. Da se opredeli za pisanje presudna je bila, kako je govorio, nesposobnost za život.
– Nesposobnost da učinim i što znam da bi mi valjalo učiniti. Nesposobnost da odlučim, nesposobnost da se usprotivim, ili da se priključim. A onda je došlo poznanstvo s knjigom, koje mi je otkrilo svet u kojem se može sve činiti a da se ne čini, osećati a da se od osećanja ne ugine...
Ta „nesposobnost za život”, određena teskoba, nemir kao da su se preneli i na Tišmine junake. Naime, kritičari kod njegovih likova primećuju izraženu crtu neodlučnosti, na šta on odgovara:
– Velika je dilema doneti odluku i primiti odgovornost. To je verovatno strah od toga da se interveniše u životu, strah da se on naruši, da se on silom skrene, jer skrenuti silom životni tok, to je strašna odgovornost.
Upravo ta stešnjenost za pisca Mira Vuksanovića putokaz je u središte Tišmine metafizike. Značenje reči „tišma” u rečniku je boljka, tegoba, pritisak i jagma, vreva, žamor, gomila ljudi. „Takva je i Tišmina rečenica u stisci, teskobi, nevolji. Tako je i Tišma postao tišma. Tako se izjednačilo prezime sa drugom rečju istog oblika”, istakao je Vuksanović na naučnom skupu o Tišminom stvaralaštvu 2004, dokazujući time tezu da je ime, ipak, sudbina.
Gde se, pitamo se, ovaj veliki pisac osećao kao svoj na svome: u poeziji ili u proznom tkanju priče. Sudeći prema njegovim izjavama, stihovi su nekako znali da „iskliznu” iz njega a da ih nije, kako mu se činilo, dovoljno „izmesio”. U prozu je, pak, kaže, više ulagao i svaka mu se rečenica odvaljivala ispod ruke „teško kao zemlja”, ali je stoga imao utisak većeg zadovoljstva.
Naslovi koje je mesio na ploči svog radnog stola izgledaju ovako: poetske knjige „Naseljeni svet” i „Krčma”, knjige pripovedaka: „Krivice”, „Nasilje”, „Povratak miru”, „Mrtvi ugao”, „Škola bezbožništva”. Šlag na torti su romani: „Za crnom devojkom”, „Knjiga o Blamu”, „Begunci”, „Kapo”, „Upotreba čoveka”, „Široka vrata”, „Vere i zavere”, „Koje volimo”, kao i zbirka putopisa „Drugde”.
A piščev trud i rad krunišu nagrade: NIN-ova, Brankova, Nolitova, Oktobarska nagrada Novog Sada, „Karolj Sirman”, Andrićeva... Pomenimo i to da Sabrane Tišmine intervjue „Šta sam govorio” štampa „Prometej” 1996, Tišmin „Dnevnik” 2002. izdaje IP Zorana Stojanovića iz Novog Sada, a 2006. Draško Ređep priređuje „Antologiju Tišma” („Prometej”). Izabrana dela I-XII objavljuje „Prosveta”.
U svom opusu ovaj pisac najčešće se bavio ratnom temom, osuđivao i radio ono što intelektualac može – ako hoće. Zbog (ne)prilika u zemlji period 1992–1995 proveo je u Francuskoj, u čemu su mnogi videli odluku za „dobrovoljnim egzilom”. Bio je, inače, prvi naš pisac dobitnik priznanja Vitez nacionalnog reda Francuske za zasluge u oblasti humanističkih vrednosti.
Pogromu, genocidu, ratu, iznova se vraćao u romanima, te je gotovo u svakom javnom nastupu morao da se „brani” zbog čega je njime toliko opsednut. A na rat je gledao kao na fenomen, na apsurd ljudske prirode, govoreći da sigurno o njemu ne bi pisao da ga nije lično doživeo. U najpoznatijem romanu „Upotreba čoveka”, za koji je dobio Ninovu nagradu, opisao je život mlade Jevrejke u logoru tokom Drugog svetskog rata, i kasnije u miru. Sam naziv dela činio se pomalo nedorečenim.
– „Upotreba čoveka” nije vezana za određeno vreme. Ona kazuje o tome da, hteli mi to ili ne, ulazimo u odnose koji nas čine predmetom, ili ako to nismo, onda su to drugi u odnosu na nas. Ne postoje ravnopravni odnosi. U svakom odnosu između dva čoveka neko služi nekome za nešto. Tu u najboljem slučaju onaj koji je znao da je služio barem nije obmanut. Najgore je što većina nas ne zna do koje smo mere u službi tuđih potreba i želja – opominjao je pisac.
Upozoravao je i na onu surovu ideološku upotrebu i manipulaciju ljudskim bićem, ne samo u periodu Drugog svetskog rata, već i mnogo docnije. Izjašnjavao se kao Jugosloven (otac Srbin, majka mađarska Jevrejka), a ovako je opisao sudbinu naše višenacionalne države:
– Mislim da je građanski rat u Jugoslaviji bio neizbežan jer su sile koje su gurale u rat bile suviše jake, i s obzirom na mentalitet ljudi koji je vrlo zapaljiv. Balkan je mesto gde nacionalni mitovi imaju veliku cenu...
Drugom prilikom na istu temu kaže: „Najbitnije je da ljudi koji čine Jugoslaviju ne padnu u grešku međusobnog uništenja. Evropa je sada voljna da primi zemlje koje su osiromašile idući za utopijom. Prema tome, dovoljno je da mi prihvatimo učlanjenje u Evropu. Da li ću ja kao pojedinac, ili neki drugi pojedinac, živeti u toj Evropi kao član jedne manje države, kao što je sadašnja republika, ili ću u toj Evropi živeti kao pripadnik šire celine, kao što je Jugoslavija, nije važno. Važno je da sačuvamo čiste ruke.”
Na pitanje novinara da li je to moguće, odgovor je bio: „To neće zavisiti samo od nas. Moguće je, mada, nažalost nije sigurno.”
Mirjana Sretenović
[objavljeno: 17.02.2008]
