Izvor: Politika, 19.Mar.2011, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bicikl je prava mera stvari
Pešačenje je presporo a vožnja kolima prebrza. Jedino ste vozeći bicikl u stanju da smisleno percepujete okolinu, žonglirate idejama i punite i praznite baterije, kaže arhitekta Aron Betski
Od sletanja na aerodrom „Nikola Tesla” pa do ulaska u hotel u centru Beograda, Aron Betski nije prestajao da razgovara sa taksistom koji ga je vozio. Kroz smeh kaže da su pričali na engleskom i uspeli, uz sitne poteškoće, da se sporazumeju. Našeg gosta, poznatog arhitektu, kritičara, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << profesora i pisca, aktuelnog direktora Muzeja u Sinsinatiju, bivšeg prvog čoveka Holandskog arhitektonskog instituta i nekadašnjeg kustosa Bijenala u Veneciji, interesovalo je sve. Taksistu je, maltene, saslušavao: gde se nalaze Sava i Dunav, kod kog mesta one ulaze u grad, kakav je sastav tla, kakva je infrastruktura, u kom je stanju naša ekonomija... Jer, jedino ako čovek pokuša da se obavestite o svemu što bi moglo da utiče na jednu urbanu sredinu, on može da je razume, objašnjava Betski, koji je bio jedan od predavača na upravo završenim „Beogradskim danima Orisa”, organizovanim u saradnji istoimenog časopisa za arhitekturu i kulturu, firme „Arhitekst” i beogradskog Miksera. Iako ovo nije prvi put da se naš sagovornik interesuje za Srbiju, prvi put kod nas dolazi, donoseći nove ideje.
Od pre šest meseci, kada ste u članku pod nazivom „Arhitektura klackalice” veliku pažnju posvetili učešću Srbije na prošlogodišnjem Bijenalu arhitekture u Veneciji, nalazite se u fokusu domaće javnosti. Na šta nam ovoga puta skrećete pažnju?
U poslednje vreme često govorim da bi trebalo da prestanemo da se brinemo da li će ono što gradimo biti savršeno moderno, već bi trebalo da bi se fokusiramo na ponovno promišljanje i prilagođeno korišćenje onoga što već imamo. To je nešto što se dešava u umetnosti i dizajnu već izvesno vreme, iz čega bi arhitekte mogle ponešto da nauče.
Reč je o nekoj vrsti reciklaže?
Recimo, ali na polju ideja. Zadržao bih se prvenstveno na promišljanju, rekonceptualizaciji. Nije teško „reciklirati” materijale ali je teško „reciklirati” ideje. Odnosno, doći do zaključka da još uvek postoje delovi utopije koji mogu da se spasu. Primenjeno na Beograd, ne bi trebalo automatski da znači da je sve što je staro ili urađeno za vreme bivšeg režima loše i neupotrebljivo. Sve se može preokrenuti, bitna je perspektiva posmatranja. Čitav taj proces o kojem govorim počeo je u Holandiji još ranih devedesetih godina prošlog veka i ta je zemlja dobar primer promišljene arhitekture. Konkretnije – obratite pažnju na dela Vilema Jan Nojtelingsa, koji je takođe učestvovao na manifestaciji čiji sam gost bio.
Sasvim u saglasju sa aktuelnom potrebom očuvanja životne sredine, koja se posebno ogleda u zelenoj arhitekturi...
Zelena arhitektura jeste jedan od aspekata procesa ponovnog promišljanja. I tu spoljna forma prestaje da bude primarna. Jer, to što nešto dobro izgleda ne znači da je funkcionalno, a još manje korisno i „pažljivo” prema prirodi i njenim resursima. Postoji mnogo loše arhitekture koja naoko dobro izgleda, i mnogo loše arhitekture koja samo pokušava da bude funkcionalna. Ni jedna ni druga me ne zanimaju štaviše, smatram da bi njihove autore trebalo zatvoriti pre nego što takvim radom počine još više urbanih zločina.
Važite za veoma radoznalog čoveka kojeg interesuju estetika, psihologija, ljudska seksualnost. Gde se i kako ove oblasti preklapaju sa arhitekturom?
Možda je najzanimljivije da objasnim vezu seksualnosti i arhitekture. Jer, o tome sam pisao više knjiga, najpoznatiji naslov je „Gej prostor – arhitektura i želja za istim polom”. Kada sam počeo da predajem studentima bavio sam se unutrašnjom dekoracijom. I došao sam do zaključka da su studenti dizajna enterijera uglavnom žene. Nekolicina muškaraca bili su homoseksualne orijentacije. Počeo sam da istražuje tu temu i došao sam do zaključka da su ovaj svet, za koji kažemo da je muški, spolja, arhitektonski zaista osmislili uglavnom muškarci, po principu „najveća erekcija pobeđuje”, dok su žene morale da pronađu svoje mesto unutar njega. Kao i žene i muškarci homoseksualne orijentacije. I našli su ga u arhitekturi enterijera. Odnosno, u onome što prostor čini smislenim, ugodnim, senzualnim. A to jeste jeste unutrašnjost, njen duh i ono što nam on govori.
Šta je to novo što Vas fascinira?
Fasciniran sam Istočnom Evropom. Načinom gradnje, postojanjem snažne šeme po kojoj su se stvarali gradovi. A nastajali su i rasli specifično. Što opet ima veze sa geografijom, kulturom, politikom. Možda bi serija komparativnih mapa Beograda, Zagreba, Ljubljane, Praga, Budimpešte, Bratislave, Varšave i Krakova, uz morfološku analizu svekolikih promena, bila najpogodnija. To je jedan je od onih projekata o kojima se sanja. Mislim da ga dosanjam u budućnosti.
Već skoro pet godina više ste menadžer, a manje arhitekta i pisac. Sećate li se kada ste poslednji put nešto projektovali?
Ako se izuzme uređenje sopstvene kuće ne, ne sećam se. Davno je do bilo, jako davno. Uglavnom se kao direktor bavim funkcionisanjem složene institucije kao što je muzej. Najviše nabavljanjem sredstava, donacija. Jer, u Americi se ustanove kulture ne finansiraju iz budžeta, zbog čega pokušavam da animiram ljude od reputacije, sponzore, organizujem razna dešavanja. Čak i svadbe u prostorijama muzeja. Sve to, pored novčanog, ima i drugi efekat – privlači ljude da vas posete. I to je dobro.
Nalazite li, pored svega toga, vremena i za omiljeni sport – vožnju biciklom?
Bicikl sam zavoleo živeći u Holandiji. Ranije sam ga vozio svakodnevno, ali danas ne toliko često, mahom jer je Sinsinati pun uzbrdica! Šalu na stranu, bicikl je moja mera stvari. Pešačenje je presporo, a vožnja kolima prebrza. Jedino ste vozeći bicikl u stanju da smisleno percepujete okolinu, o njoj razmišljate, žonglirate idejama i istovremeno punite i praznite baterije.
Milica Dimitrijević
objavljeno: 20.03.2011
.jpg)
