Izvor: Glas javnosti, 21.Okt.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beznađe kviza
Piše: Saša Gajić
Na jednom dubljem nivou propozicije kviza nam pokazuju, možda od njenih autora i nesvesne, „vrednosne kriterijume“ postmoderne elektronske „demokratije“, tj. otkrivaju nam kako današnji korporativni svet doživljava demokratiju. Najbolji primer za to je kviz „Milioner“.
Ovaj televizijski kviz, koga krase pitanja različite težine (sa četiri ponuđena odgovora od kojih je jedan tačan) sa napredovanjem u uspešnosti odgovora, popularan je kako >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << zbog visine nagrade (u originalnoj britanskoj verziji kviza koji vodi Kris Tarant premija je milion funti), tako i verovatnoće od 25 odsto da će se pogoditi tačan odgovor, ali i mogućnosti odustajanja na svakoj stepenici takmičenja sa zadržavanjem osvojenog iznosa.
Stečena dobit
Kao prvo, među kvalifikovanim učesnicima kroz igru „brzi prsti“ bira se sledeći takmičar, čime se favorizuje brzina i tačno znanje, koje je glavna vrlina i odlika modernog, japijevskog „takmičara“ u poslovnoj i životnoj areni. Drugo, svaki tačan odgovor, „pogodak“, donosi udvostručavanje dobiti, što je ideal kapitalizma, pri čemu se ostavlja sloboda takmičaru da odustane i zadrži osvojenu dobit ako ne zna ili nije siguran u naredni odgovor. To je takođe ideal postindustrijskog kapitalizma, mada teško ostvariv u surovoj tržišnoj utakmici, u kojoj ako ne dobijaš, nema stagnacije i izvlačenja, već samo gubljenja.
Međutim, kviz kao ostvarena utopija nagrađuje, ali i kažnjava samo rizik - odustajanje od rizika nema posledica, osim uskraćivanja nove i veće dobiti. U kvizu nema „tranzicionih gubitnika“, već svi dobijaju u skladu sa znanjem i rizikovanjem.
Tako stižemo do još jednog ideala koga u korporativnom svetu ima samo na kvizu - a to je da se dobit stečena znanjem i odvažnošću oslobađa poreza, koga snosi organizator kviza. U stvarnosti, samo su organizatori „korporativnog sveta“ oslobođeni plaćanja poreza na svoju enormnu dobit, dok običan građanin „globalnog sela“ plaća poreze na sve moguće i nemoguće stvari, pogotovo one vezane za znanje.
U svetu „neoliberalnih kvizova“ postoje takođe i vrlo indikativni oblici „pomoći“ za sve takmičare u utakmici za sticanje novca. „Milioner“ ih daje tri - „pola-pola“ kao oblik mehaničkog, kompjuterskog „slučaja“ koji uvećava verovatnoću „pogotka“ sa 25 na 50 odsto; „pomoć publike“ kao vid „demokratskog plebiscita“ koji često može (ali ne mora uvek) da bude relevantan; i „pomoć prijatelja“, odnosno „eksperta“ iz dotične oblasti kvantitativnog znanja, uz pomoć koga se stiče tačan odgovor najčešće onda kada ni „slučaj“, ni „demokratska javnost“ nisu bili od pomoći.
Sve je, dakle, samo malo uprošćenije i simboličnije, nego u realnoj „tranzicionoj“ demokratskoj zbilji u kojoj svi ovi oblici „pomoći“ formalno postoje - i faktor „slučaja“, i faktor „demokratskog plebiscita“, tj. „javnog mnjenja“, i faktor „ekspertskog znanja“ uz pomoć koga se u tržišnoj utakmici ponajčešće stiče željeno bogatstvo.
Ako je kviz „Milioner“ neoliberalna tranzicija u malom, onda je „Najslabija karika“ prava škola neoliberalističkog individualizma. Između više takmičara, koje kinji hladna i surova voditeljka puna „arijevske“ nadmenosti (u čemu je „naša, a svetska“ Sandra Lalatović, poput pravog „balkanskog hibrida“, nadmašila u doslednosti svoj anglosaksonski uzor En Robinson), vodi se pravi hobsovski rat svih protiv svih; ovde je svaki takmičar jedan drugom vuk, a voditeljka vučica, da ne upotrebimo neki sličan, a pogrdniji izraz.
Sama igra je jednostavna: svih devet takmičara u krug odgovaraju na pitanja iz opšte kulture, nakon čega se pristupa glasanju, pri čemu takmičari izbacuju onog koji je po njihovom mišljenju bio „najslabija karika“. Sa krugovima igre broj takmičara se smanjuje, a novčani ulog raste.
Ispiranje mozga
U „Najslabijoj karici“ je sve neuporedivo surovije nego u drugim kvizovima: ne samo da je tenzija veća, da je vreme ograničeno, da su takmičari izloženi šikaniranju voditeljke, već i svaki netačan odgovor takmičaru oduzima sav novac zarađen u tom takmičarskom krugu iliti lancu ukoliko ga pre pitanja nije „bankirao“. Ovde ne pobeđuje najbolji, već najčešće najlukaviji i najpritvorniji učesnik igre. Ukoliko neki takmičar odskače, drugi se udružuju protiv njega i izbacuju ga, izglasavši ga za „najslabiju kariku“. Naravoučenije - u neoliberalizmu ne uspevaju najbolji i najpametniji, već prosečni, a sebični, sa dobrom dozom taktičnosti i lukavstva. Ko želi da pobedi i osvoji novac, mora da prikriva svoju pamet, inače će biti izbačen iz igre.
Za potrebe britanske televizije naručeno je istraživanje koje pokazuje da u ovom surovom kvizu koji potencira ljudsku sebičnost i snalaženje (koje se „bezazleno“ imenuje kao individualizam) najveću šansu da pobede imaju oni takmičari sa oko 60 odsto tačnih odgovora. Drugim rečima, ako imate više od ovog procenta tačnih odgovora, povećava se rizik da vas ostali takmičari odstrane kao „najslabiju kariku“ jer u vama vide pretnju. Na kraju međusobne bespoštedne borbe i ciničnih komentara voditeljke ostaju dva takmičara koja odgovaraju na niz pitanja, čime se dolazi do pobednika - „najjače karike“. Dok pobednik, kao u Abinoj pesmi dobija sve („The NJinner Takes it All“), njegov finalni rival gubi ceo dotadašnji iznos. Ogoljeni neoliberalizam, čak i u kvizu, nema milosti za gubitnike.
Većem delu ovdašnjeg naroda je i pored konstantnog ispiranja mozga ideologijama tokom celog 20. veka još uvek uglavnom dobro poznato da se do bogatstva i sreće ne dolazi preko noći, pogotovo ne samo znanjem i sposobnošću, kao i da nikome ni kvizovi ni lutrije nisu popravili život, već da su takve „iznenadne“ premije svojim dobitnicima češće zagorčale i dodatno upropastile život. Pa ipak, skoro svi gledaju, a mnogi i učestvuju u kvizovima. Ne iz vere, već iz beznađa i čamotinje. A to je - priznaćemo svi - veoma, veoma velika razlika.
(Nastaviće se)
