Izvor: Politika, 13.Sep.2010, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bezimeni heroji svakodnevice
Ni dedu ni oca nikada nisam video bez šešira. Otud je šešir uvek prisutan motiv – kaže Antonio Segi, veliki argentinski slikar
Vedar, stalno osmehnut, sa gotovo dečijom razigranošću u pogledu, živopisan kao i njegovi radovi, Antonio Segi, jedan od najvećih savremenih slikara Latinske Amerike, čija se izložba otvara večeras u galeriji „Haos” u 20 časova, govorio je pred novinarima juče, dan pošto je prvi put obišao Beograd, o inspiraciji, globalizaciji, porodici, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << deci, šeširima, svom omiljenom liku – Gustavu. Iako otvoren i znatiželjan, u odgovorima je donekle tajanstven, ne nudeći laka razjašnjenja, ostavljajući kraj višeznačnim. Čini se ne iz želje da nešto sakrije već iz želje da zainteresuje. I nas i vas.
Pripadnik one čuvene generacije, kako piše Borka Božović, kojoj pripadaju Ero, Dado, Pinjon, uz našeg Veličkovića, Segi, koji je rođen 1934. u Kordobi, u Argentini, najviše boravi u Parizu, gde je, pored Španije, i studirao slikarstvo i skulpturu. Dela ovog figuralnog konceptualiste, bliskog stripu i pop-artu, koji je imao preko 260 samostalnih izložbi i koji je nagrađivan sa 38 nagrada na svih pet kontinenata, nalaze se u brojnim znamenitim kolekcijama i muzejima širom sveta, među kojima se nalazi i Muzej savremene umetnosti u Beogradu. Ima tu crteža, slika velikih formata, grafika različitih tehnika, skulptura... Naša publika njegove slike imala je prilike da vidi dva puta – 1967. i 1998.
Kako sam kaže, radi u serijama. Svaka je ponikla iz drugačijeg izvora i svaka, shodno tome i poruci koju želi da pošalje, ima svoju tehniku. A inspiriše ga sve, bukvalno sve što vidi.
– To su ponekad neka poznata imena, ponekad bezimeni heroji svakodnevice, moje detinjstvo, zemlje u kojima sam boravio. To je globalizovan svet u kojem žive svi moji junaci, koji mogu biti bilo ko i biti bilo gde. Svaka promena teme donosi novu tehniku, tako je zanimljivije – objašnjava Segi, jednim uhom već slušajući novo pitanje, koje se tiče načina kojim gradi svoje slike.
– Kad radim mogu da sedim ili da stojim i kako napredujem sa radom na delu tako se različiti nivoi slažu jedan na drugi, čineći tu unutrašnju arhitekturu, o kojoj često govorim. Ona je možda i najvažnija.
Najprepoznatljivija crta njegovog rada jeste karikaturni crtež. Crtao je mnogo, bez prestanka, jer je „za njega slikarstvo pre svega zadovoljstvo”. Uvek angažovan, britkog uma, sa zgusnutim ali specifičnim humorom. Uz nezaobilaznog Senjor Gustava, lika često prisutnog na njegovim platnima, koji je skoro uvek u trku, sa zanjihanom kravatom, i obavezno Borsalino ili panamskim šeširom.
– Teško je sve to objasniti. Pitate me ko je on? Da li je on antiheroj današnjeg sveta, globalizacije? Takve likove imao sam još od 17. godine, kad sam studirao. Takvi likovi me prate tokom celog mog rada. Tada su uslovi života bili drugačiji, ali je lik opstao. Jer, on je čovek, ceo ljudski rod. Što se imena tiče, Gustava nisam izmislio, to ime sam pronašao u jednoj kritici. A šešir, zašto uvek ima šešir? Zato što se u svim mojim delima uvek nalazi istorijska rekonstrukcija mog detinjstva. A ni oca ni dedu nikada nisam video bez šešira – lakonski kaže ovaj umetnik, čiji je rad, prema rečima kritike, postao gotovo klasika.
Na njegovim slikama ima puno svega. Ali ima malo žena. Možda zato jer ih je u njegovom životu bilo mnogo – čuje se opaska, na koju Segi, kroz smeh, reaguje:
– To je već druga priča!
A onda odgovara na pitanje.
– U mojim najranijim uspomenama žena je bila vezana za kuću, nije mnogo izlazila. To je možda bio slučaj i kod vas, ali kod nas, u Argentini, to je bilo gotovo pravilo. One su, takoreći, bile nevidljive. Ne zaboravite da je šoping, kao reč, izmišljena pre samo 15 godina. A šoping se, uglavnom, poistovećuje sa ženama, zar ne?
Pored svega pomenutog, Segi je poznat i kao strastveni kolekcionar. Time je počeo da se bavi još u detinjstvu, od 12. godine, i od toga još uvek nije odustao. Danas, kada važi za jednog od najvećih kolekcionara prekolumbijske, uglavnom latinoameričke i afričke umetnosti, kaže da zbog količine dela koja poseduje, a koja ispunjavaju skoro svaki kutak njegove kuće, od podruma do krova, ne može nigde ni da se preseli čak iako bi to hteo. Mada ne želi. I tu strast ne misli da ugasi. Nikada.
M. Dimitrijević
objavljeno: 14.09.2010.
