Izvor: Politika, 14.Avg.2010, 23:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bezdušni sistem guta ideju autora
Sukob sa Srejovićem nastao je zbog njegovog elementarnog nepoznavanja osnova geometrije, jer nije mogao da razume rekonstrukciju Lepenskog vira
Arhitekta Predrag Ristić (1931), poznatiji kao Peđa Isus, ovogodišnji je dobitnik prestižne nagrade „Stefan Prvovenčani”, koja se dodeljuje na Raškim duhovnim svečanostima. Ovo priznanje dodeljuje se za izuzetan doprinos nacionalnoj kulturi i nauci.
Predrag Ristić, diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (1956) sa ocenom 10. Njegov diplomski rad bio je projekat Saborne crkve sa sopstvenom teorijom akustike, zasnovan na matematičkoj teoriji skupova. Doktorirao je sa, takođe, najvećom ocenom, na Univerzitetu u Gracu (1980) sa tezom: „Rekonstrukcija preistorijske arhitekture Lepenskog vira”. Bio je profesor na Akademiji Srpske pravoslavne crkve za konzervaciju pri Teološkom fakultetu u Beogradu. Dobitnik je nagrada: Britanske kraljevske akademije nauka za crkveni dom u Birmingemu, Ordena svetog Save drugog stepena, nagrade za životno delo Udruženja primenjenih umetnika...
Nagrada „Stefan Prvovenčani” biće mu uručena sledećeg četvrtka, na Preobraženje, u Raški.
Da li Vas je obradovala nagrada koja nosi ime svetog kralja – Stefana Prvovenčanog?
Ne može nijedna nagrada da zameni ushićenje ličnog otkrića – „eureku” – sa onim što kao potvrda odjekuje u spoljašnjem svetu. Međutim, ovaj odjek smiruje buru unutrašnjeg nespokoja koji vodi do pučine beskonačnosti.
Izgradili ste više od sto crkava. Možete li da kažete koja Vam je najdraža?
Kao majci, svako dete joj je najdraže. A ja se još nisam predao, još gradim, pa bih za sada svrstao svoja dela samo po veličini. Moje crkve nisu neka novokomponovana novogradnja, nego ponavljanje onog pređašnjeg, porušenog. One su otpor cepanju i iskorenjivanju naše duhovnosti. Tako je i hram Vaskrsenja Hristovog u Podgorici, izgrađen na mestu zadužbine kralja Milutina u polju Momišića, svojevremeno preseljenog sela iz okoline Prizrena, po ukazu cara Dušana. Radim sa žarom. Milo mi je što svi koji učestvuju u gradnji hrama bivaju zaraženi tim žarom. I bore se da budu autori, da se i njima otvore „vrata nebeska”. Čujem da sam istisnut sa gradilišta od nekih „umetnika”, koji sada završavaju hram.
Autor ste i večne kuće Jovana Dučića – Hercegovačke Gračanice, na Crkvinama, u Trebinju?
Slučaj obnavljanja starog, dogodio se i u Trebinju. Ovde su, pak, Milutinovu crkvu porušili Venecijanci i od njenog kamena sagradili tvrđavu koja je više puta bila rušena i prepravljana i koja je, konačno, srušena. Na njenom mestu nikla je četvrta Gračanica, koja nije njena puka kopija, već je samo sačuvan njen izvorni duh. Dučić je ostavio amanet mom profesoru Deroku, koji je on preneo na mene i eto, uz blagoslov vladike, Hercegovačke Gračanice.
Kada ste projektovali kuće, trudili ste se da one budu u duhu nacionalnog, balkanskog graditeljstva?
Drugačije nisam ni umeo. Ono što se taložilo generacijama, pametnije je od prolaznih modnih ili revolucionarnih novotarija. To ne znači da nisam koristio i najnovije dostignuća savremene tehnologije. Dizajnirao sam, recimo, takozvanu „sažetu kuću”, koja je vrlo ekonomična, ali ona nije, kao ni neki drugi moji projekti, uspela da probije „komunističku blokadu”.
Zalagali ste se za pretvaranje Knez-Mihailove ulice u pešačku zonu. Na Vas su, međutim, zaboravili kada su počeli radovi?
Da, „Politika” je o tome objavila seriju tekstova. U bezdušnom sistemu ne priznaje se ideja autora.
Posebno je bila zanimljiva Vaša kuća na drvetu, izgrađena na Adi Ciganliji. Imali ste problema zbog tog neobičnog „čardaka ni na nebu, ni na zemlji”?
Za svoje sportsko društvo sagradio sam prvu kućicu na drvetu. Gradio sam je lično od 1949. godine, o tome je, takođe, pisala „Politika”. Ona je bila jedina garderoba plivačkog kluba „Crvena zvezda”. Dva puta je rušena, jer se u njoj, kako je rečeno, okuplja omladina koja svojim ponašanjem ne dolikuje liku i delu J. B. Tita. Osnovao sam, zajedno s pravnikom Perom Vučetićem, Udruženje „Ljubitelja Save i Dunava”. Danas je to veliko udruženje, ali se ne zna ko ga je osnovao.
Bili ste član Mediale. Kako danas, sa ove vremenske distance, gledate na taj umetnički pokret i tadašnja druženja umetnika?
Tih godina, sve je osnivano po direktivi. Mediala je nastala spontano, bila je društvo jedne generacije, a ja sam bio samo njen domaćin. Naime, društvo se okupljalo ili na „štrafti”, u Knez-Mihailovoj ulici, ili u mom adaptiranom potkrovlju, ili na mojoj kućici na drvetu. Tu su se pevale sovjetske logoraške pesme. Pevali su ih, uz gitaru, Šejka i Kiš. Pohapsili su nas 1966. godine, na osnovu „antidržavnih paragrafa”, jer smo hteli da izdajemo jedan slobodan časopis.
Lepo ste sarađivali sa Bogdanom Bogdanovićem, ali bilo je stručnih nesuglasica sa Dragoslavom Srejovićem oko Lepenskog vira?
Bio sam modelar najznačajnijih spomenika Bogdana Bogdanovića, među njima i spomenika u Jajincima i Jasenovcu. Bogdanović je stvarao sa velikim žarom, a za novac nije mario. Sve što je dobijao na konkursima, delio je sa svojim saradnicima. Tako smo mi preživljavali.
Sukob sa Srejovićem nastao je zbog njegovog elementarnog nepoznavanje osnova geometrije, jer nije mogao da razume rekonstrukciju Lepenskog vira, koju sam uspešno odbranio na univerzitetu u Gracu, na nemačkom jeziku. Srejović je „preuzeo”, kao svoje, neke moje glavne crteže – kostur nad osnovom, ali nije razumeo njihovu suštinu.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 15/08/2010
