Izvor: Politika, 18.Apr.2012, 23:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bez vodećih autora i „zvučnih” imena

Sve veći broj veoma mladih dramskih pisaca poseže za temom socijalne krize

Posle 70 odgledanih predstava dramaturg Ksenija Radulović, u ovom slučaju selektorka Selekcije nacionalne drame i pozorišta 57. Sterijinog pozorja u Novom Sadu, sačinila je program koji čini sedam ostvarenja. 

Novosadska publika tako će u periodu između 25. maja i 2. juna videti predstave: „Otac na službenom putu” po tekstu Abdulaha Sidrana, u režiji Olivera Frljića i izvođenju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << beogradskog Ateljea 212 koje ima još jednog svog predstavnika. To je komad „Plodni dani” autorskog tandema Boris Liješević i Jelena Kislovski-Liješević, čiji koproducent je Kulturni centar Pančeva. U Novi Sad je pozvana i   drama Biljane Srbljanović „Nije smrt biciklo, da ti ga ukradu” u režiji Anselma Vebera i u produkciji nemačkog pozorišta „Bohum”, slede dve predstave Bitef teatra: „Hipermnezija” u režiji Selme Spahić i „Radnici umiru pevajući” po tekstu Olge Dimitrijević, u režiji Anđelke Nikolić, koje su urađene u koprodukciji sa Hartefakt fondom. Tu je i delo „Bunar” autorke Radmile Smiljanić u režiji Egona Savina, čiju produkciji potpisuju UK „Vuk Karadžić”, Radionica Integracije i Fond „Krug”, kao i ostvarenja „Mara/ Sad” po tekstu Petera Vajsa, u režiji Andraša Urbana, u izvođenju Novosadskog pozorišta.

Potpisali ste hrabru selekciju. Koji je zajednički imenitelj predstava koje će videti novosadska publika?

Ne mislim da je reč o posebnoj hrabrosti jer ne posmatram stvari u tim kategorijama. Ali, činjenica da se ova selekcija tako posmatra govori o jednoj bitnoj kulturološkoj i sociopsihološkoj osobenosti naše sredine, o prilično dominantnoj matrici zasnovanoj na podrazumevanju, a ne preispitivanju. Dakle, pretpostavljam da ta vrsta komentara na temu hrabrosti postoji zato što u selekciji nema nekih predstava zvučnih autorskih imena i umetničkih kuća. To jeste izvesna promena paradigme i može se govoriti o jednom manje ili više radikalnom potezu, ali je on pre svega bio utemeljen na umetničkim kriterijumima. Što se same selekcije tiče, njene bitne odlike su pretežno prisustvo domaćeg teksta, kao i savremenog scenskog izraza. Manji deo predstava realizovan je u okviru tradicionalnih formi, a veći deo u modernom istraživačkom duhu, jer upravo u tom segmentu i jesu postignuti značajni estetski dometi. Može se govoriti i o izvesnoj smeni generacija, čak i bez obzira na to što autori od 35 ili 40 godina u suštini i nisu mnogo mladi. Bojim se da je u Srbiji kategorija mladosti krajnje relativizovana.

Srpsko narodno pozorište u godini jubileja, recimo, ne učestvuje na Pozorju, a imali su ozbiljnog kandidata „Seobe”, u režiji Vide Ognjenović. Nema ni Ognjenovićkinog „Kanjoša Macedonovića”. Neće biti ni „Doktor D” Gorana Markovića... Šta je presudilo da niz vodećih autora ne budu pozvani za Pozorje?

Moguće je da od vodećih autora imamo posebna očekivanja, ali bez obzira na to, kada se desi da oni naprave prosečna ili čak u pojedinim slučajevima ostvarenja ispod proseka, onda ipak ona ne treba da budu deo selekcije jednog ovakvog festivala, bez obzira na etabliranost. Na drugoj strani, neki mlađi autori potpisali su dela u kojima na zanimljiv i suveren način osvajaju prostore novih formi – možda sve te predstave nisu u potpunosti savršene i apsolutno dovršene, ali svakako najavljuju ili nastavljaju razvoj autorskih poetika koje će u budućnosti tek dobijati potpuniji oblik.

Sasvim konkretno, niz vodećih autora u Srbiji je ove sezone realizovao predstave koje u njihovim ličnim, profesionalnim opusima, pa i na repertoarima velikih kuća, neće predstavljati bitne umetničke reference. Takođe, veoma je bitno napomenuti da Sterijino pozorje nije festival najpoznatijih ili vodećih autora. U svemu ovome mislim da ne treba donositi nagle zaključke. To ne znači da ovi vodeći, najpoznatiji autori kojih trenutno nema u selekciji neće u narednim sezonama napraviti predstave koje će se po svojim umetničkim dometima izboriti za dolazak na Pozorje.

Niste pozvali ni najnoviju predstavu „Kumovi” Dušana Kovačevića?

Iz istih razloga kao i druge vodeće autore. Mislim da tekst „Kumovi” nije ni drama ni predstava koja predstavlja reprezentativni uzorak stvaralaštva Dušana Kovačevića – naprotiv, smatram da je u pitanju prosečno ostvarenje, u svakom segmentu. Ne sumnjam da će biti gledana, ali fenomen recepcije je jedna sasvim zasebna tema. Verujem i nadam se da će jedan tako darovit i značajan pisac, autor koji odlično poznaje naše nacionalno biće, u narednim sezonama ponovo napraviti svoje velike tekstove i predstave.

Selekciju čine uglavnom predstave kamernog tipa. Slučajno ili ne?

To je takođe sticaj okolnosti, a ne unapred zadata koncepcija selektora. Ispostavilo se da su uglavnom predstave te forme rezultovale estetskim pomakom. Nije nikakva moja ideja bila da forsiram male predstava na uštrb ansambl predstava. Jednostavno je tako izgledala sezona. Dakle, ponovo se u praksi pokazalo ono što znamo i od ranije: ne može svaka sezona doneti identične rezultate u svakom zamislivom segmentu, to zavisi od mnogobrojnih faktora... nekad imate slabiji ili bolji izbor novih tekstova, nekad više kvalitetnih ansambl predstava, nekad više manjih ili istraživačkih...

Svedoci smo redukcije produkcija, koprodukcijskih saradnji. Ovogodišnja selekcija Pozorja ukazuje na činjenicu da se umetnici najčešće bave socijalnim pitanjima, radničkim štrajkovima...?

Ono što je zanimljivo i očekivano, ali i vrlo indikativno, jeste da sve veći broj veoma mladih dramskih pisaca poseže za temom socijalne krize, što nedvosmisleno svedoči o stanju u našoj zemlji. To više nisu teme koje se tiču određenih segmenata života bliskih njihovoj generaciji, od pop kulture do snalaženja u svetu, odrastanja... nego zaista duboko bolne i ozbiljne socijalne teme. Ove sezone produkcija je delimično redukovana usled krize. Mislim da se može očekivati trend još većeg smanjenja obima produkcije. U ovom trenutku može se govoriti i o nekom pred kolapsnom stanju pozorišnog sistema, a po svoj prilici ta kriza i besparica, sve lošiji uslovi stvaralaštva u teatru biće od naredne sezone mnogo produbljeniji. Potpuno je prirodno da se mogu očekivati i novi oblici koprodukcijske saradnje institucija i fondacija, u čemu ne vidim ništa loše, naprotiv. U svemu tome najvažnije je da rezultat bude dobra predstava. Što i jeste slučaj s „Hipermnezijom”, „Radnicima”, „Bunarom” koje su nastale upravo po tom modelu.

Borka G. Trebješanin

objavljeno: 19.04.2012.

Nastavak na Politika...