Izvor: Politika, 16.Nov.2009, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez suza, molim
Često provodim sate i sate pokušavajući da „nađem” muziku koja će se najprirodnije „lepiti za filmsku sliku”, nikada ne komponujem muziku unapred, samo na osnovu scenarija jer film nije literatura, kaže slavni filmski kompozitor Aleksandar Despla
Solun – Uloga i značaj partitura u pokretnim slikama, značaj saradnje između reditelja i kompozitora, pristup filmu i muzici i još mnogo drugih zanimljivih tema, razvile su se tokom dinamičnog i interaktivnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << susreta slavnog filmskog kompozitora Aleksandra Despla i publike na juče održanoj master klasi, jednom od onih događaja koji obogaćuju paralelne sadržaje 50. Solunskog festivala.
Višestruki nosilac nominacija za Oskara, dobitnik „Zlatnog globusa”, „Srebrnog medveda” i „Cezara”, kao i nagrade Evropske akademije za film – EFA, Aleksandar Despla, rođen je u Parizu 1961. godine, neposredno po povratku svojih roditelja sa studija u SAD (majka Grkinja, otac Francuz). Klavir je počeo da svira sa pet godina i još u ranim fazama izuzetno plodne karijere na njega je kao umetnika veliki uticaj imao film.
– Vrlo rano sam otklonio sve svoje sumnje i izrazio žarku želju da komponujem muziku za filmove. Bio sam zaslepljen pokretnim slikama, ali nisam shvatao koliko je bitna muzika u razvoju filma – kaže Despla, i naglašava da i danas, posle desetina i desetina filmova za koje je komponovao muziku, još uvek oseća isto uzbuđenje pred svakim novim izazovnim projektom.
Svaki put kada vidi novi scenario i sretne reditelja, oseća se „kao da se zaljubljuje prvi put”, izjavio je Despla, razdragano objašnjavajući učesnicima njegove master klase koliko je bitan entuzijazam u svakom poslu, čak i u preteranim dozama, kao što je to njegov slučaj.
Svoju poziciju „Parižanina u Holivudu” i rada sa velikim holivudskim zvezdama, Despla je opisao kao nezgodnu i suzdržanu. „Kada sam upoznao Džona Vilijamsa osećao sam se kao da mi je 12 godina, pa on je jedan od poslednjih preostalih holivudskih dinosaurusa!”, kaže Despla, tvrdeći da je konačno naučio da bude malo opušteniji u društvu Džeka Nikolsona ili Stivena Spilberga.
– Za jednog umetnika eksperimentisanje i stavljanje sebe u „opasnost”, od ključnog je značaja za razvoj. Takođe je važna dobra hemija sa rediteljem, kako bi se kompozitor osećao slobodno dok radi svoj posao. Kada je umetnička veza sa rediteljem uspostavljena, kompozitor pronalazi svoj glas i stil koji je kompatibilan sa svakim filmom – objašnjava kompozitor.
Komentarišući muziku za film „Mesec na usnama” Žaka Odijara, čije je inserte pustio publici, Despla je objasnio da je namera bila da se kameleonskom muzikom postignu dve vrste osećanja – neizvesnost i ljubav, dok je posle kratke projekcije inserata iz Veberovog filma „Devojka sa bisernom minđušom” inspirativno govorio o upotrebi „mekih instrumenata”, kao što su flauta i viola, kako bi se postigla kompatibilnost sa epohom o kojoj film govori.
– Za filmskog kompozitora veoma je važno da zna kada će koristiti jedan instrument, a kada ceo orkestar. U slučaju filma „Neobičan slučaj Bendžamina Batona” čuje se harfa i rezultat je bio divan. Međutim, da sam koristio harfu kroz ceo film, to bi bio veliki problem, smatra Despla.
Komentarišući razlike između američkog i evropskog filma i muzike, Despla je rekao da u Americi muzika sledi akciju, dok je u evropskoj kinematografiji posao kompozitora da kreira opšti ambijent koji prožima ceo film, da ispriča muzikom ono što se u filmu ne vidi i ne pokazuje, poput stvari koje se događaju u glavama likova.
Na pitanje o izvoru njegove energije i mašte koji mu omogućavaju da komponuje, Despla je naglasio da ne postoji određeni proces ili metod i to ilustrovao primerom muzike za film „Sirijana” koja je nastala iznenada, tokom leta od L.A. do Pariza. Naravno, Despla je rekao da često provodi sate i sate pokušavajući da „nađe” muziku koja će se najprirodnije „lepiti za sliku”, da nikada ne komponuje muziku unapred samo na osnovu scenarija jer „film nije literatura” („a i to može samo Enio Morikone”) i da nikada ne plače dok komponuje muziku, već je samo „zatrpan uzbuđenjem”.
Nakon svake napomene, ilustrovane filmskim primerima, Aleksandar Despla bi odsvirao ponešto i na klaviru, što je njegovu master klasu učinilo dodatno zanimljivom i kvalitetnom. Pitanja grčke publike je bilo bezbroj, među mnogima i ono o Kventinu Tarantinu koji izbegava originalne partiture za svoje filmove, već se koristi snimljenim pesmama i hitovima.
– Svaki reditelj je slobodan da bira muziku koju želi, mada ima onih filmskih stvaralaca koji izbegavaju muziku kompozitora jer se plaše da bi im kompozitor mogao ukrasti nešto od filma. Naravno, to je besmislica. Što se Tarantina tiče, njegov glavni cilj je da režira osećanja gledalaca. Originalna muzika bi mu taj cilj ugrozila, odgovorio je Despla.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 17/11/2009]
