Izvor: Glas javnosti, 23.Dec.2009, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez slobode, nema ni života
Kolekciju brojnih priznanja koje je dobio tokom dugogodišnje i veoma bogate karijere, prvak Jugoslovenskog dramskog pozorišta Vojislav Brajović ovih dana upotpuniće "Dobričinim prstenom", najprestižnijom glumačkom nagradom koja se dodeljuje za životno delo. Poznatom dramskom umetniku, koji je 25 laureat, priznanje će biti uručeno u subotu na Velikoj sceni "LJuba Tadić" njegove matične kuće čiji je član od 1969. godine. U intervjuu za Glas javnosti, Vojislav Brajović kaže da je bio >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << prijatno iznenađen kada mu je predsednik žirija, pozorišni kritičar Vlada Stamenković, telefonom saopštio vest o nagradi.
- Iskreno, nisam očekivao to priznanje jer mu se mnogo mojih kolega i koleginica s punim pravom nada. Obradovao sam se, naravno, i zbog činjenice što mi je tu informaciju javio upravo čovek koji je još uvek, možda, naš najveći autoritet kada je u pitanju pozorišna kritika. Takođe, rekao bih i da mi je veoma drago što odluka nije doneta jednoglasno, jer to znači da je konkurencija bila jaka.
Dobričin prsten je najveća nagrada koja se u Srbiji dodeljuje dramskim umetnicima za životno delo, odnosno celokupno glumačko ostvarenje. Šta vi smatrate svojim najvećim umetničkim dostignućem?
- Pravo da vam kažem, nemam nikakav odnos prema tome.
Zašto?
- Zato što i ovu nagradu doživljavam samo kao veliku obavezu prema onome što ću već sutra početi da radim. Treba to iznova opravdati, dokazati, pokazati... jer je pozorište specifična, rekao bih, efemerna umetnost koja ostaje samo u sećanjima. Čak i kad se snimi, predstava nema tu vrednost koju ima uživo, tada i tog trenutka. Snimak nikad ne može da dočara tu emociju i tu našu razmenu energije sa publikom. Ta zajednička radost koja se deli sa kolegama pre, za vreme i posle predstave, kao i sa onima zbog kojih postojimo, a to su gledaoci, je nešto što mi je zaista najvažnije. To me ispunjava i pričinjava mi posebno zadovoljstvo.
Iako ste tokom dosadašnje karijere ostvarili niz značajnih uloga, ne samo u pozorištu, već i na filmu i televiziji, mnogi vas i danas identifikuju sa ilegalcem Tihijem iz serije "Otpisani", premijerno emitovane davnih sedamdesetih?
- Ne smeta mi ta činjenica, ali ne mogu reći ni da mi prija. Ja i danas (smeh) dobijam pisma adresovana sa: Gospodin Voja Brajović - Tihi. Seriju je pravio jedan fantastičan tim na čelu sa rediteljem Acom Đorđevićem i ona nije bila, rekao bih, ideološki obojena, već je bila tretirana na sistemu vesterna gde postoji borba dobra protiv zla. Nikad nisam pogledao svih 26 epizoda, jer jednostavno, ne volim sebe da gledam. Ipak, nedavno, pošto se serija reprizirala po ko zna koji put, sa svojim najmlađim sinom Reljom pogledao sam neke epizode i shvatio da je to jedno, zaista, atraktivno, veličanstveno i izuzetno profesionalno urađeno delo.
I kako je sedmogodišnji Relja reagovao gledajući avanture Tihog i Prleta?
- On se veoma vezao za seriju, ali je bio prilično zbunjen (smeh) tolikom razlikom u mom fizičkom izgledu.
Vašu karijeru svakako je obeležila i uloga Dimitrija u "Buretu baruta". Na jednom izvođenju, u vreme kad je Milošević bio na vrhuncu moći, javno ste pružili podršku pokretu "Otpor" koji je u tom trenutku režim maltene tretirao kao neku terorističku organizaciju. Kako danas, sa ove distance, gledate na taj gest?
- Kako da vam kažem... Nije hrabrost samo ludo poginuti. Hrabrost je istrajati i pobediti sa svojom idejom. I danas smatram da je to bilo nešto najmanje što sam u tom trenutku mogao da uradim. To je, rekao bih, bio čin vrhunskog patriotizma. Jer, borba za slobodu je nešto što je, kako da kažem, najsvetije i ukoliko, u ovom našem prolaznom životu nemate slobodu, vi, u stvari, nemate ni život. Ja sam njihovu borbu upravo prepoznao kao takvu i zato sam joj se i priklonio.
lako nikad niste bili član nijedne stranke, uvek ste, na izvestan način, bili politički angažovani. Trenutno ste savetnik predsednika Borisa Tadića...
- Svaku svoju političku angažovanost doživljavao sam kao dužnost i obavezu koju, na dobrobit svoga roda, treba da uradim na najbolji mogući način. Ona nema veze sa mojom profesijom i nikad je nisam prihvatao da bi sebi obezbedio određeni društveni napredak ili mogućnost za neki bolji život, već sam je doživljavao kao jednu časnu obavezu. Velika je privilegija, ali i zadovoljstvo kada imate mogućnost da uradite nešto gde ćete biti sluga svom narodu.
Od maja 2007. do juna 2008. godine, bili ste i republički ministar za kulturu...
- Nismo uspeli da uradimo sve ono što smo zacrtali, ali smo napravili nekoliko zakona, uključujući i krovni zakon o kulturi. Pretvorili smo u javu i nešto što je delovalo kao neka imaginacija i san. To su ta nacionalna priznanja umetnicima za vrhunski doprinos ili takozvane nacionalne penzije. Voleo bih da se kreiranje te jedne kulturne politike nastavi i dalje u skladu sa celokupnom tranzicijom i ovim našim trasiranim putem ka Evropi.
Čini se da smo joj sve bliže?
- Mi i jesmo Evropa. Nismo na Marsu. Nama je mesto uvek bilo u Evropi, jer pripadamo njenoj civilizaciji i kulturi...
Divan intervju. Malo je glumaca kao sto je Voja Brajovic. Cestitam mu od srca nagradu Dobricin prsten
Bravo gospodine Brajovicu, mi stvarno jesmo Evropa. Sve najbolje!
Cestitamo, druze Tihi!
