Izvor: Politika, 01.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez reči pred onostranim
Pred smrću, život nije samo grešan, već i oporečen kao i njegov kitnjasti jezik i sva Don Žuanova zavidna životvornost. Smrt je izričita, jednoreka
U opsednutosti brutalnim, ali i sofisticiranim osvajanjem svega na nebu i na zemlji, pa i neba i zemlje, ni osvajanje žena nije izgubilo privlačnost, ni značaj. Doduše, danas ne osvajaju samo muškarci žene, već i žene muškarce. Lovište je prošireno i sada je manje jasno i izvesno ko koga juri, a ko beži i u apatiju, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i iza druge zavese se skriva i sklanja. Nedvosmislenije rečeno: Don Žuan može u naše vreme biti, i biva, i žena! Uočljivo je da žene proširuju ne samo žensko pismo, jezik, logiku i ekonomiku, već i vlast nad porodicom, politikom, državom, novcem, preimućstvima u davnini povlašćenih muškaraca, svim što će se u skoroj budućnosti zvati žensko carstvo, imperija, pa i svet. Donžuanstvo je jedan od najstarijih, najuvedenijih i najraširenijih zapleta u istoriji i kulturi. Upravo zato što je vezan za prirodna i ne samo prirodna preimućstva i povlašćenosti, već i za moć, novac, za reč i veštinu govora, za volju za izdvajanjem, pokazivanjem i nadmetanjem, za nagon da se "normalno" i "ozvaničeno" prekoračuju i dovode u pitanje.
Osvajač svega
I gotovo da nema muškarca, da nema žene, nikoga ko u donžuanskom scenariju nije odigrao makar jednu ulogu, ko u ovom uzimala-davala pozorištu nije proveo i proživeo makar jedno leto! Mit, legenda o Don Žuanu i sve njene književne, dramske, muzičke varijacije, priča je pričina, priča koja se vazda priča, ali se kraju ne privodi, niti se do kraja ispričati može. Nit koja se neprekidno niti i kida, tren kao mera prolazne večnosti, toka i oticanja, razbijanja stalnosti kao okovanog Kipa, ili nekog pritajenog, ali pretećeg božanstva pred kojim smo dužnici i grešnici.
U životu, u umetnosti, Don Žuan je uloga, tvorevina fikcije, mašte, udvajanja i prerušavanja. U "goloj stvarnosti" i "zdravom razumu" i biću, ako tako nešto postoji, Don Žuana nema. I zagubljeni original, i varijante su maštarija koja čoveka donžuanskog temperamenta i usmerenja neretko i glave košta! U ovom vidokrugu svi smo ponekad i delimice pesnici, što će reći da izmišljamo reči i ogledala u kojima se menjamo i na neki drugi način vidimo sebe i druge. Izmišljati, zamišljati, uveličavati, precenjivati, prepričavati, to je i Don Žuanov dar, veština i moć njegove reči i rečenice. Odvažnost Don Žuana je i komična i ograničena iz više razloga: prvo zato što se ponavlja i nije neiscrpna, i što može i usuđuje se da prekorači konvenciju i zadani život i moral, ali ne i da premosti granicu života i smrti. Tu se ova vatra i rečitost gase, pokazuju nedovoljnim.
Pred lepoticama Don Žuan je smeo i rečit, duhovit, dovitljiv i domišljat. U ovakvim situacijama jedva da mu je neophodna asistencija trezvenog sluge Zganarela. U dijalogu sa Statuom, sa onostranim, sa Duhom čoveka koga je poslao na onaj svet, Don Žuan više nije posve siguran; uzdržan je, pomalo zgranut i zaplašen, izbegava direktan razgovor i rado bi se oslonio na zdravi razum još uplašenijeg sluge. Osvajaču svega život na zemlji, pred Statuom, Kipom, ili Duhom Hamletovog oca, na primer, pred onostranim, prave reči nedostaju, veština govora, zavođenja i osvajanja ga izdaju; kolebljiv je, nesiguran. Evo situacije kojom ni Don Žuan, raspusnik i grešnik, ili idol i buntovnik, ne vlada, ne prozire je, i zato ne vlada ni svojim bogatim jezikom i donžuanskim rečnikom.
Glas i jezik smrti
Statua je nemost, pokojnik, s one strane svake, pa i donžuanske igre i jezika. Smrt koja igru uspostavlja, ali je i njen vrhovni Kvarigrač. Ovo neporecivo prisustvo Odsutnog nameće, i pretpostavlja, jezik kojim energija i veselost ovog sveta ne govore, pred kojim hrabri, oholi, lukavi, promućurni neme, blede, ćute. Zapovednik, Statua, Kip, ili Duh Hamletovog oca, glas je i jezik smrti uvek dovoljno ubedljiv da nametne i održava sve moćne rituale koji prate njegove pokrete, izaslanike, simbole, znakove, pozive, upozorenja. Kao kroz proleće prolazi Don Žuan kroz zidove žive stvarnosti i živa tela. Ljubav, ljubavna igra, zanos, vragolija, čarolija, avantura, jezička virtuoznost bića zapaljenog energijom ljubavi, sve to splašnjava, rastače se pred Pretnjom krutom i škrtom na rečima. Pred smrću, život nije samo grešan, već i oporečen kao i njegov kitnjasti jezik sva Don Žuanova zavidna životvornost. Smrt je izričita, jednoreka. Čovek-ljubavnik je grešnik na kraju svakog puta i života. Na kraju svakog puta su Sudija, krivica, ispaštanja, baš kao da život, osobito život koji se granicama opire – ne može biti ništa više od Kazne, neka vrsta naplate za radost i ljubav koje smo sebi dopuštali.
U ranim verzijama bogobojažljiv, kod Molijera Don Žuan ispoljava volju za suprotstavljanjem. Romantičari, kao i Šekspir, spajaju svadbu i daću, uživanje i ispaštanje, raskalašnost i smrtnu kaznu za prestupnika, ili Don Žuana, za sve koji od života uzimaju mnogo i slobodno, ponekad i previše! Danas se preterivanja podrazumevaju, pa se ni uživanja, ni kazne, ne ograničavaju! Prestupi i prestupnici su sve brojniji, ali, čini se, bar oni prvoga reda, sve su teže vidljivi i prepoznatljivi! Čak ni najstrože kazne i zabrane više jasno ne odvajaju javnu vrlinu i greh. Ni neprirodno, ni prirodno, savremenim uživačima i gutačima života, seksualnih i drugih poseda i plodova, ne uteruju strah u kosti! Još se priča o Bogu, Duhovima, Komandantima, Statuama, Duhovima predaka, ali ko u njih još veruje! Na mestu vere je rupa puna reči, hipokrizije, manipulacija zemaljskim i nebeskim autoritetima i vrednostima.
Kao buntovnik, kako ga mladi ljudi i danas doživljavaju, Don Žuan se gubi u simulaciji i virtuelnosti. On je nekad težio za novinom i promenom, jer se razlikovao. Danas je sputan, ulovljen u mrežu formulacija pred kojima je njegova veština osvajanja i izdvajanja nemoćna. Ne samo Hamlet. I Don Žuan je danas moguć tek kao groteska! Ne kao Duh, već kao Vampir! To ne znači da smrti nema, već da je zatrpana i više kao da nema značenja. Još jedan fingirani podvig u kojem se, kaobajagi, oslobađamo velike Napasti! Actek se sa smrću druži; savremeni čovek se pravi lud, kao da smrti nema! Nema, zapravo, otvorenog života sa zatvorenim očima prema smrti koja ovakva, sveprisutna, bez značenja i veličine, prestaje da bude inspiracija životu.
Muharem Pervić
[objavljeno: 01.01.2007.]
