Izvor: Politika, 02.Jun.2012, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez panike u krizi
Ideje je lako imati, ali imati pravu ideju u pravo vreme, to je umetnost
Bogat program Beogradske nedelje dizajna (BDW) počinje večeras i traje do 10. juna. Čast da otvori konferenciju „Sloboda na kvadrat”, poseban segment ove manifestacije, imaće autor koji je, kako nam je napisao odgovarajući na pitanja elektronskim putem, ponosan na nagradu koju je dobio kao dete i to za crtež na konkursu jednog švajcarskog proizvođača slatkiša – plišanu igračku i naravno, mnogo, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mnogo čokolade. Tomas Fajhtner, rođen u Brazilu, danas živi u Austriji i jedan je od vodećih dizajnera u ovoj zemlji, profesor na akademiji u Kilu, u Nemačkoj. Izlagao je na Trijenalu u Milanu, kao i u Muzeju primenjene umetnosti u Beču. U domenu industrijskog dizajna, u čemu je najplodniji, sarađivao je sa mnogima, između ostalih, sa „Svarovskim” i „Adidasom”, ali ga to ipak nije sprečilo da u Beograd dođe sa idejom da govori o stvaralačkoj slobodi koja prevazilazi globalizaciju i masovnu produkciju. Zato i kaže da je „sloboda uvek relativna ali neophodna da bi se stvorilo nešto novo, pri čemu je bitno ne truditi se da se bilo kome ugodi”.
Pa ni roditeljima?
Ni njima, bar ne kada je suština vašeg života u pitanju. U školi su se svi uporno trudili da me zainteresuju za matematiku dok su se moji roditelji uvek plašili da ću postati siromašan umetnik. Stoga su pokušavali da me, koliko god mogu, drže podalje od akademije koju sam na kraju ipak upisao. To što su bili takvi još više me je nagnalo da se zainteresujem za svoj sadašnji poziv.
Jednom ste rekli da je vaš najveći izazov bio projekat koji ste uradili još kao student...
Da, to je bio ujedno i moj prvi posao. Vlasnik kompanije koja je proizvodila snoubordove angažovao me je da osmislim grafički dizajn za njih. U to vreme bio sam skejtborder dok je snoubord tek postajao popularan u Austriji. Odmah sam pristao iako nisam imao nikakvog iskustva. Sledećeg dana kupio sam prvi kompjuter i počeo da učim neophodne tehnike. Dizajniranje te kolekcije bio je početak stvaranja mog studija.
Šta sada, nakon mnogo godina prakse, čini osnovu vaše umetničke estetike?
Iako je moj cilj uvek bio da nemam nikakve principe, ironija je da to ipak nije moguće, čak i kad mislite da ste u tome uspeli. Možda bi osnovni princip bio taj što dizajn u mom slučaju nije marketinški alat. Što me ne zanimaju ni fokus grupe ni istraživanja. Često nemam u glavi ni potencijalnog posmatrača ni korisnika. Bitan je artizam i umeće. Ideje je lako imati. Ali, imati pravu ideju u pravo vreme, to je umetnost. Zato zapisujem sve ideje koje mi padnu na pamet tokom dana, nezavisno od toga da li su mi u tom trenutku potrebne ili ne. Posle nekog vremena stvorim čitav pul ideja, što mi olakšava život.
Gde tačno pronalazite inspiraciju? U prirodi, geometriji ili materijalima?
Pažljivo posmatram materijal, promatram kakva je njegova struktura, istražujem njegovu istoriju, poreklo i uglavnom pratim instinkt i strast koju osećam. Ne inspiriše me šetnja parkom, to ne.
Šta je za vas podsticajnije, rad sa klijentima ili studentima?
Generalno, nema tu neke velike razlike, sve se vrti oko dizajna. Ali, zaista uživam u razgovoru sa novim generacijama umetnika. Imam utisak da nisam samo ja njima učitelj već da oni i mene uče nečemu. Direktnije izražavaju ideje, često su radikalni. Takav sam i ja bio kad sam bio student, tačno sam znao šta je dizajn. Kad o njemu sad mislim, mislim o nečemu veoma razuđenom. Ništa više nije crno-belo. Recimo, sad je sve obojeno. Sa druge strane, volim da razmenjujem ideje i sa klijentima. Mnogi su mi postali i prijatelji, sa kojima često provodim nedeljno popodne. Tako ja doživljavam partnerstvo.
Da li postoje imena iz sveta dizajna koja biste izdvojili kao izuzetna?
U prošlosti sve se vrtelo oko zvezda u ovoj oblasti. Oko majstora i imena. Danas svaki genijalni um može da širi ideje bez obzira na to da li je prepoznat ili ne. Mislim da će sve što se danas dešava biti uticajnije nego ono što se dešavalo decenijama unazad. Fokus neće biti samo na dizajnerima sa dobrim pi-ar agentima, već na dobrim idejama. Zamislite da ste imali dobru ideju u doba osamdesetih? Nije bilo šanse da to, bez neke ozbiljne podrške, pokažete široj publici. Danas je drugačije. Zbog svega što sam rekao nema svrhe pričati o imenima, jer su mnogi koje cenim potpuno nepoznati.
Imate, kako kažete, i recept za uspeh uprkos ekonomskoj krizi?
Imam. I on glasi: ne paničite! Ozbiljan sam, ako neko misli da se šalim. Početkom novog milenijuma putovao sam u Kinu da vidim o kakvom to bumu svi pričaju. U Šangaju sam video da postoji nebrojeno dizajn agencija, da samo ja nisam tamo. Ali, istovremeno, tih dana sam počeo da sumnjam u ideju konstantnog ekonomskog razvoja. Odlučio sam da se manem daljine, već da počnem da sarađujem prvo sa kompanijama koje se nalaze u mojoj ulici u Beču. Starim, tradicionalnim proizvođačima porcelana, stakla, srebrnine, nameštaja. I to još uvek radim. Delujem lokalno.
Milica Dimitrijević
objavljeno: 03.06.2012
