Izvor: Politika, 25.Nov.2011, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez panike – dolaze i gora vremena
Homer je zasigurno znao bolje od nas da po najstarijem predanju Odisej zatiče Penelopu kako zabavlja pedeset ljubavnika, ali nam plete dugu priču o vernosti
Pripovedač, pesnik, dramski pisac, novinar, ekonomista i pravnik Enes Halilović (1977, Novi Pazar) objavio je novu poetsku knjigu „Pesme iz bolesti i zdravlja”, u izdavačkoj kući „Konras”. Prema autorovim rečima, ove pesme nastajale su od 2007. godine, na putovanjima, na bolesničkoj postelji…Enes Halilović >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << osnivač je je novinske agencije „Sanapres”, književnog časopisa „Sent”, kao i veb-časopisa „Eckermann”. Objavio je zbirke poezije „Srednje slovo”, „Bludni parip”, „Listovi na vodi”, zbirke priča „Potomci odbijenih prosaca” i „Kapilarne pojave”, drame „In vivo” i „Kemet”. Njegovo stvaralaštvo prevedeno je na engleski, francuski, nemački, španski, poljski i druge jezike.
Mitsko, herojsko vreme, u kojem su ljudske vrednosti jasne i nepromenljive, u onome što pišete često je suprotstavljeno labilnoj savremenosti i opštoj prolaznosti. Međutim, i neke stare mitove osporavate stvarajući osobenu i samo poetsku istinu?
Iako pripada pesničkom kazivanju, ili nekad snoviđenju, mit se iznova može, kao glina, oblikovati da postanu od njega novi umetnički oblici koji, opet i opet, tragaju za istinom. Koliko je samo rečeno o odnosu istine i umetničke istine? Pa ipak, usuđujem se reći da se mit može odvesti u neki pravac, u istorijskog toka željeni rukavac gde, za račun ideologije ili neke pripadnosti, može stajati kao putokaz ka željenom odredištu koje zapoveda onaj koji kazuje. Homer je zasigurno znao bolje od nas da po najstarijem predanju Odisej zatiče Penelopu kako zabavlja pedesetljubavnika, ali nam plete dugu, sasvim drugu, priču o vernosti. Znao je Homer da ratnici ne treba da misle o ženama već o ratu, i da junacima budu inspirisani. Kao što sam se u pričama i nekim dramamapoigravao sa temama iz Narodne književnosti balkanskih naroda i sa mitovima sam se igrao. Podmetao ih gde je meni bilo potrebno da zgazim. Umetnička igra od svega napravi loptu, igračku, zvečku...
Ponovo se potvrđuje ono Rilkeovo da su stihovi iskustva, a ne osećanja. Neke pesme pisali ste na i bolesničkoj postelji. Da li su ta najbolnija iskustva zaista ključ spoznaje umetničke i ljudske?
Spoznaja se može naći na svakom mestu, čak i ispod šatre neukih vašarskih svirača, čak ispod kamena gde se krije crv – mamac za ribu, čak i i pod stopama naših majki gde je smeštenraj. Moja duga i teška bolest beše mi inspirativna, beše mi povod da pevam o njoj. Danas, zdrav i oslobođen bola, kao ponovo rođen, Bogu zahvalan, pesnicima poručujem da ne moraju poželeti velike bolesti kako bi napisali dobre pesme, a svim obolelimaod autoimunih bolesti poručujem da ne gube nadu. I od goreg ima gore, a nada,koja se ne gasi,slađa je i od ozdravljenja.
Kako ste zavoleli da pričate priče, pa i u pesmama, upoređuju Vas sa starim istočnjačkim majstorima pripovedačima?
Ćamil Sijarić je smatrao, ne znam zašto, da ime čovekovo zna da bude preslikana njegova sudbina. Takvi su svi njegovi likovi, označeni imenima koji su šifre piščevog stava o njima. Moje ime Enes znači –onaj koji priča priču. Eto, pričanje je moja sudbina. I pevanje.
Živite i radite u Novom Pazaru, izvan takozvanih „velikih kulturnih centara”. Da li verujete da pesnik treba da se kloni centra, ako hoće da bude svoj, i da li tako može bude „afirmisan”?
Ako sebe shvati kao centar svog stvaranja, ako zaroni u sebe duboko, ugledaće svet i svemir, i tada, kada progleda, može umetnik da živi i u centru i u varošici, u džungli i na drvetu, svejedno. Važno je šta misli, a ne gde misli. Internet je ubrzao komunikacije među nama. Da živim u Beogradu mogao bih češće da se viđam sa prijateljima. Živim u Novom Pazaru, ali kao da nisam u tom gradu. Godinama u rodnom gradu nisam održao književno veče. Jedna moja drama igrana je u Berlinu, a nikada u Novom Pazaru,bolje tako nego obrnuto. Već deset godina u Novom Pazaru uređujem književni časopis „Sent”, jedini u tom kraju. Srećom „Sent” nije lokalna zabava za zavičajne trice i kučine. „Sent” je ozbiljan časopis gde mogu da objavljujusamo ozbiljni stvaraoci iz celog sveta, naravno i retki ozbiljni stvaraoci iz mog kraja.
Kakvo je Vaše shvatanje pojma „multikulturalnosti”, o kojem se mnogo govori?
Svako ko pripada kulturi doživljava svaku kulturu ovog sveta kao vime iz koga se može napojiti. Kulture su na svim krajevima sveta, ali i vertikalno, kroz istoriju. Onaj koji istinski pripada kulturi želi da upozna i drevni Misir i današnju Norvešku,kao što želi da nešto kaže Istoku i Zapadu. Pesnik V.H. Odn davno je rekao da je pesnik kao sir iz neke župe, želi da bude lokalan,a svuda cenjen. Istinska multikulturalnost je da crpiš iz svega i da daruješ svima. Pojam multikulturalnostidanas je malo zgađen, jer ga pominju mnogi koji su ga nedostojni. Ispiraju sebi usta, a drugima ispiraju mozgove.
U jednoj Vašoj pesmi kaže se: „Dođe vreme kad mali narodi toliko rašire prsa, da im se ukažu rebra”. Da li je sada takvo vreme?
Jeste. Mali narodi, sitna istorijska boranija, velika su zabava za hroničare i umetnike. Tragediji nikad kraja, ali treba u pomoć pozvati smeh kao lek.
Kako se kao pesnik osećate u novinarstvu. Uopšte, kakav je Vaš stav prema novinarskom poslu danas u Srbiji?
Kao pesnik u novinarstvu osećam se kao riba u vodi, ali zagađenoj vodi. Novinarstvo mora biti zagađeno, jer su radioaktivni ljudi o kojima se piše. U domaćoj i svetskoj štampi 90 odsto stranica u novinama i vremena na televizijama uzimaju masovne ubice, mafijaši, poltroni, sitni diktatori u velikim sistemima i krupni diktatori u malim sredinama, nitkovi nesvesni prolaznosti, fukare koje su se prejele, šljam... Prodavci magle doživljavaju svet kao tržište. Ali, bez panike: dolaze i gora vremena.
Marina Vulićević
objavljeno: 26.11.2011
.jpg)
