Izvor: Politika, 08.Okt.2011, 23:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Betoven sa božanskom iskrom
Na 62. festivalu u Bonu, koje nosi ime slavnog kompozitora, sve njegove violinske sonate maestralno su izveli violinista Julijan Rahlin i pijanista Itamar Golan
Specijalno za „Politiku”
Bon–Čitav mikrokosmos sadržan je u svetu Betovenovih violinskih sonata, od pastoralnih štimunga zavodljive ljupkosti, vedrine i radosti, do intimne lirike i uzvišene patetične, bolne dramatike. Stoga samo izuzetni umetnici mogu da uđu u ovaj čudesni kamerni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svet, u kome ih je Betoven, s obzirom na to da je svirao oba instrumenta, potpuno ravnopravno tretirao nazvavši ih „sonate za klavir i violinu”.
Sve je veći broj umetnika koji se opredeljuju da ih interpretiraju integralno: upravo na prošlogodišnjem Betovenovom festivalu u Bonu Francuzi Reno Kapison, na predivnom Gvarneriju iz 1721, i Frank Brili dali su jedno galski oplemenjeno, poetski sagledano viđenje ovih raznolikih dela. I u našoj zemlji imali smo prilike da ih slušamo u interpretaciji Vladimira Markovića i Dušana Trbojevića, mladog Marka Josifoskog koji ih je još pre 25. godine snimio na kompakt-diskove sa Zarifom Ali-Zade, Jovana Kolundžije sa Nadom Kolundžijom i Natalijom Mladenović, a na NOMUS-u 2007. izveli su ih Ilja Gringolc i Aleksandar Madžar.
I ovoga puta na festivalu u Bonu, tri večeri zaredom, izvanredni violinista Julijan Rahlin – miljenik beogradske publike (i kritike) koji je među prvima posle bombardovanja došao u našu zemlju a letos nastupio sa Beogradskom filharmonijom i Zubinom Mehtom na „svom” festivalu u Dubrovniku – na pevajućem Stradivarijusu iz 1704. uz pijanistu prefinjene osećajnosti i vulkanskog virtuoziteta Itamara Golana, najidealnijeg kamernog saradnika kakav se samo zamisliti može, svirali su Betovena sa božanskom iskrom, predano i posvećeno, sa zanosom i šarmom, otkrivajući najtananije i najprefinjenije niti ovih sjajnih partitura.
Publika u sali sedela je kao omađijana, prikovana za sedišta, ne pomerajući se. Niko da šušne programom, da se zakašlje, da baci pogled u stranu. Na kraju – jednoglasne ovacije, bez urlanja, bez zviždanja, bez povika „bis”. Posle deset violinskih sonata, ni Betoven, ni Rahlin, ni Golan nisu imali više šta da kažu. Iz divne amfiteatralne koncertne sale, sa velikim Stenvejem samo nekoliko metara od Betovenove rodne kuće, nosite utisak da je i genije iz Bona mogao da uživa u njihovoj interpretaciji.
Gordana Krajačić
objavljeno: 09.10.2011
