Izvor: Politika, 29.Feb.2012, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beskućnici u berlinskoj sobi
U Istanbulu konzervativna Erdoganova partija nije mi dala da stavim rad na fasadu, u Šangaju sam sat vremena bio na saslušanju u policiji
Ne volim da kažem da sam otišao iz ove sredine. Ne živimo u vreme Vuka Karadžića kada je trebalo pet dana da se stigne do Beča. Danas brže stignem iz Berlina do Beograda nego iz Beograda do Čačka, kaže Milovan Destil Marković koji pripada prvoj beogradskoj generaciji umetnika koja je uhvatila korak sa aktuelnim svetskim trendovima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i koji od 1986. godine živi i radi u Berlinu.
Otisnuo se u Berlin zato što su mu bili potrebni konkurencija i internacionalni kontekst. Ovde je još osamdesetih godina prošlog veka ostvario važne izložbe i dobio značajne nagrade (Politikinu, nagradu Oktobarskog salona) i postalo mu je tesno. Njegov rad, kaže, lakše nađe i svoju cenu i svoju prođu u Berlinu nego ovde gde je skučen umetnički prostor i gde je teško opstati kao umetnik, jer nema ni kolekcionarstva, ni mecenstva.
Na izložbi „Berlinska soba” u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu, koja će biti otvorena do 11. marta i čijem otvaranju je prisustvovao, predstavio je tri rada iz projekta „Beskućnici”: najnoviji urađen u Šangaju u oktobru 2011, jedan iz Beograda iz 2003. i treći iz Berlina iz 2006–2007. Svaki od ovih radova ima dimenzije dva i po metra sa 86 i urađen je na autentičnom jeziku.
Boris Buden je rekao da je Vaša umetnost politička umetnost i pozvao se upravo na „Beskućnike”. Da li se vi slažete s tim?
Da, mislim da jeste politička, ali ne primarno. Politička je u tom smislu što pokušavam da svoj rad fokusiram na jednu specifičnu grupu ljudi, jednu manjinu, koju su izrodili ili politički ili ekonomski razlozi. I moja serija radova „Karminke”, portreta poznatih žena urađenih karminom na plišu, ima dosta političkog u sebi, ali opet kažem da to nije primarno. Meni politika nije cilj.
A šta vam je cilj?
Cilj je slikarstvo. Kako uraditi koncept, a da nije figurativan i apstraktan? Kako predstaviti jednu osobu, a da to već nije urađeno u jednom istorijskom periodu? Ja istražujem jezik slikarstva.
Šta je Vama kao umetniku dao Berlin koji je danas umetnički veoma živ?
Berlin je danas, čak, aktuelniji nego Njujork. Ima 600 galerija i najmanje 6.000 savremenih umetnika, a kulturna industrija je najjača industrija u Berlinu, jer ima najviše zaposlenih u oblasti kulture. Ja sam otišao u zapadni Berlin pre pada zida i on mi je dao politički kontekst, političku i ekonomsku aktuelnost u Evropi. Kad to kažem mislim na to da je on bio u samom centru hladnog rata. A tu sam našao i paralelu sa Beogradom, jer je i Beograd bio jedan prostor između istoka i zapada.
Projekat „Beskućnici” radite već godinama?
Počeo sam ga 2002. u Tokiju i nastavljam i dalje. Kakvih tu ima priča! Imam ih do sada oko 70, mogu da ih spakujem kao knjigu. Sledeća etapa mi je London gde ću raditi na engleskom pošto sve radim na lokalnom jeziku da bi čitljivost radova bila internacionalna. U Šangaju sam radio na kineskom, u Beogradu na srpskom, na ćirilici, a u Berlinu na nemačkom. Paralelno apliciram više gradova i gde mi se poklope karte, tu projekat i realizujem. Ako ne uspem na jednom mestu, vrata će mi se otvoriti negde drugde. Na primer, nisam uspeo da ga realizujem u Istanbulu, u Moldaviji…
Zašto?
U Istanbulu mi konzervativna Erdoganova partija nije dozvolila da stavim transparent na fasadu u centru grada, jer je to protiv njihove državne etike. Nijedna država ne voli da se vidi da ima beskućnike mada oni svugde postoje. U Šangaju sam sat vremena bio na saslušanju u policiji, jer oni ne dozvoljavaju da se Kina predstavi kao zemlja u kojoj nije sve perfektno. Tu su mi zabranjivali da razgovaram sa beskućnicima i skidali su mi rad sa fasade, jurili me dok sam snimao te razgovore. Mogao je da mi propadne projekat za koji sam se spremao dve godine, skupio sredstva, odštampao postere. Uspeo sam da ga završim, ali smo se sve vreme igrali mačke i miša s kineskom policijom: oni jure nas, mi jurimo njih...
Kojim projektima ste još okrenuti u ovom periodu?
Nastavljam i sa serijom „Karminke” koju sam počeo 2006. To su poznate žene, ne samo iz sveta mode i politike, harizmatične i seksi, od Katrin Denev do Folan Devi, Indijke koja je pljačkala bogate i delila plen siromašnima i o kojoj je snimljen i film „Bandit kvin”. Sve te žene predstavljam bojom karmina, jer meni nije važno da li su imale svetlu ili tamnu kosu, mali ili veliki nos. Pošto su poznate, ljudi znaju kako one izgledaju i kada vide pločicu sa imenom neke od njih svako sam vadi sliku te osobe iz svoje memorije. I treća serija radova, a sve tri serije pripadaju ciklusu „Transfigurativni radovi”, su barkodirane slike za čiju podlogu sam uzeo knjigu Katrin Mije, poznate francuske kritičarke – „Seksualni život Katrin Mije” koja je izazvala veliki skandal u građanskoj francuskoj kulturi. Dakle, uzimam rečenice iz knjige, prebacujem ih u „bar-kod” pomoću softvera, „bar-kod” punim raznim bojama i prebacujem ga na platno jedan prema jedan. Cela ta slika može skenerom da se pročita.
Kad je reč o novim tehnologijama, koje i sami koristite, mislite li da one mogu postati opasnost za umetnost?
Ja ne mislim da umetnost treba od bilo čega čuvati. Sama će se ona sačuvati tamo gde je ima. Opasnije je praviti cenzuru, uniformisati umetnost. Bolje je da ima više toga u opticaju, da je šarenolikije. Ionako se to vremenom ipak iščisti i proseje, te posle 15–20 godina ostane ono što vredi, dok ono što je bila dnevna potrošnja jednostavno nestane.
Gordana Popović
objavljeno: 01.03.2012.
