Izvor: Politika, 18.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beogradski morski galebovi
Narod koji ima pijacu poput Kalenića uvek će preživeti
Petar Omčikus doputovao je preksinoć iz Pariza u Beograd i doneo sasvim nove slike. Drugačijeg kolorita od onog na koji smo navikli, svetlije, svežije... Izložiće ih u utorak, 20. marta, u 19 časova u galeriji Pariski krug u Eurocentru (Makedonska 30). Ovu izložbu nazvao je "Druga mladost", baš zbog svežine koju ona nosi. Mnoge slike nastajale su proteklog leta na Korčuli, kojoj se slikar vratio posle 13 godina... >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Slikao je narove, ruzmarine, lubenice, morsko svetlo, sočne plodove... Poslednji put Petar Omčikus izlagao je u beogradskom Francuskom kulturnom centru pre dve godine.
Šta se još ne zna u vezi sa Petrom Omčikusom i ostalim našim slikarima koji su pre pet decenija otišli u Pariz i tamo ostali?
Zna se gotovo sve, jer svaki njihov dolazak u Beograd je bio i ostao događaj bez rezerve – za publiku, za medije...
Ipak, podsetimo: Petar Omčikus je jedan od osnivača čuvene zadarske grupe kojoj su, između ostalih, pripadali i Mića Popović, Bata Mihailović, Ljubinka Jovanović, Kosa Bokšan... Oni su se još za vreme studija (1947) usprotivili zvaničnom akademizmu i socrealizmu u tadašnjoj Jugoslaviji i otišli tragom svog bunta najpre u Zadar, a potom u Pariz...
Za Vas nije uobičajeno da često priređujete izložbe?
Obično pravim izložbe na svakih pet godina. Nisam od onih brzometnih. Ima slikara koji vole čak i jednom godišnje da izlažu po svaku cenu. Sad se dogodilo da je veće interesovanje, pa sam i ja malo pogurao stvari, dok imam te kapacitete i dok je zdravlja. Uradio sam seriju od desetak slika koje su nastale na Korčuli. Tamo, u Veloj Luci imamo kuću, ali nisam bio 13 godina, koliko je i ova ludost trajala. Sve sam zatekao u redu, priroda je ostala ista i to je divno. Tamo sam dobio poseban impuls, jer sam čekao 13 godina, nešto se u meni gomilalo i kao da je onda eksplodiralo i proizvelo neku svežinu. Mnogo sam u Parizu mislio na Korčulu. Znate kako je kad dugo mislite o nečemu što je u vama, kada se to konačno dogodi, osećaj, uzbuđenje su posebni. I, eto, to je ta metafora druge mladosti. Kad god pokušavamo da napravimo nešto novo, to je neka radost koja podseća na mlađe dane. Slike su inspirisane onim što me direktno okružuje, što je mnogo drugačije nego kada radite u ateljeu. Kada je umetnik u četiri zida, onda on smišlja nešto drugo. Ovako, priroda je ta koja utiče na vas. Volim sve što nam ova priroda daje. Svojevremeno sam slikao i paradajz. Uvek su me privlačile i piljare. A volim mnogo i Kalenić pijacu. Francuske pijace su drugačije. Nisu tako razbokorene kao naše. Kalenić u leto, sa onim lubenicama, to je čudo božje! Ja sam uvek voleo pijace, i te ljude tamo, i to muvanje. Narodi koji imaju takve pijace preživeće!
Čovek ste mora, slike su Vam pune mediteranskog duha... Kako se, sve ove godine, život u Parizu uklapa u to?
I Pariz, ali i Beograd, doživljavam kao morske gradove. Još je pokojni Peđa Milosavljević govorio da je Beograd grad na moru, zbog Panonskog mora. I ja sam to prihvatio i stvarno imam utisak da je to istina. Ne znam koliko Beograđani to osećaju, ali ovde ima morske atmosfere. Tako je i sa Parizom. Oseća se morski vazduh iako je 150 kilometara udaljen od mora. A u Beogradu imate i galebove. Ne samo ove rečne, već i one prave, što dolaze sa Crnog mora. Tu su i oni manji, njihova rodbina koji su sa reka. Ima i u Parizu galebova, na Seni.
Kako je izgledala nedavna proslava godišnjice Bobura?
Ne znam. Sećam se, bila je tu ranije jedna ledina, gde su Parižani ostavljali kola. I onda kad je počelo kopanje, podigao se jedan monstrum, nešto nalik nekakvom dizel-motoru koji se tu nasadio pre 30 godina. Tu se sada mota silan neki svet. I meni je to tada izgledalo neobično. Nisam ja avangardista. Po prirodi sam konzervativac. Ali danas se u Boburu oseća jedna strašna praznina. Nemaju više šta da kažu. Kada idem u Bobur, idem samo kada su dobre internacionalne izložbe. Imali su ranije izložbe iz raznih gradova – Moskve, Berlina... A neke stvari koje se danas događaju ne želim ni da razumem. Nisam gledao ništa od te proslave, jer nemam ni televizor. Ja ne razumem TV. Imam samo vizuelni doživljaj onoga što se prikazuje. Da imam televizor, ja bih sa istim interesovanjem gledao neke glupe reklame, za pastu za zube, i, na primer, neku ozbiljnu emisiju. Jer, mene zanima samo vizija. Više sam privržen muzici i slušam radio. Posebno džez, ali i tu ima svega i svačega, treba probrati najbolje.
Šta mislite, šta je to što naše "pariske" slikare čini ovde tako dugo popularnim, ili poštovanim?
Činjenica da je Beograd zaista metropola. Za ceo ovaj region. Ne znam koliko su ljudi toga ovde svesni, ali mislim da nose to u sebi. I to prepoznavanje onoga što je dobro i kvalitetno i što dolazi iz metropole kakav je Pariz jednostavno razumeju. Mada, ni Pariz nije što je bio. Podlegao je raznim uticajima. I Njujork je u jednom momentu uzleteo, ali sada stagnira.
Vi i Vaša supruga slikarka Kosa Bokšan izlagaćete uskoro u pariskoj opštini Žanti, povodom 50 godina života u tom mestu. U čemu se Vi i Kosa razlikujete, a u čemu ste slični?
I ja i Kosa pripadamo jednom slikarskom rodu i jednoj slikarskoj prirodi. To je ekspresionizam. Mada je Kosa po temperamentu drugačija. Veći je ekspresionista od mene. Imamo i nešto zajedničko, ali i različito. Imamo i neka opšta shvatanja koja su nam bliska. Zato valjda i možemo zajedno...
Marija Đorđević
[objavljeno: 18.03.2007.]
