Izvor: Politika, 28.Feb.2013, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beogradska noć tužnih ljudi
Debitantski dugometražni film Hadži Aleksandra Đurovića u takmičarskom programu „Evropa van Evrope”, u trenucima kada je za kratki „Nakon što je petao zapojao” osvojio glavnu nagradu na festivalu u Rusiji
Ništa gore nego kada si usamljen u ljubavnoj vezi. Kada je osoba s kojom si u zagrljaju suštinski miljama daleko, s nekim drugim u mislima, s nekim drugim u srcu. Upravo takva je sudbina svih likova u debitantskom dugometražnom igranom filmu „Ljubav dolazi kasnije”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Hadži Alaksandra Đurovića, koji se takmiči u Festovom programu „Evropa van Evrope”.
U jednoj jedinoj beogradskoj noći, svaki od pet likova ove urbane ljubavne drame, nastale prema priči iz Đurovićeve zbirke „Svi usamljeni ljudi”, preživljava svoju usamljenost sa drugima, svoju razdiruću tugu i sopstvenu nemoć da se izvuku iz klopke sveopšteg otuđenja i nemogućnosti ostvarenja emotivnih odnosa. U krojenju filmske celine Đurović prepliće tri priče čiji su akteri povezani po sistemu pogrešnog spoja, svaki od aktera voli nekog drugog, s kim trenutno nije, i gradi neku vrstu skučenog emotivnog lavirinta iz kojeg nema izlaska.
Đurovićev „Ljubav dolazi kasnije” je prepametan film i to je problem. Ne samo što su svi u filmu i pametni i obrazovani, od kurve, preko slikara do žene na funkciji, nego što svi neprestano pametuju i izgovaraju citate mnogih umnih ljudi ili kakve strašno važne rečenice sa intelektualnom težinom. I to, u tolikoj meri da gledalac poželi da ugasi ton, kako bi se konačno na miru prepustio Đurovićevom „skandinavski” hladnom, ali svežem i čak uzbudljivom vizuelnom jeziku i veoma ubedljivoj glumačkoj igri. Višak izgovorenih, prepametnih a nefunkcionalnih reči, preopteretio je film ozbiljno ga udaljivši i od realnosti i od uverljivosti, opasno ga približivši pretencioznosti.
Osim vizuelne estetike (doprinosi snimatelja Bojana Rakića i scenografije Andree Miletić), Đurovićevog vladanja kamernim prostorima i upotrebe bele boje ne kao simbola čednosti već emotivne distanciranosti i otuđenja, privlačan je i način na koji autor upotrebljava i tretira džez muziku u filmu (izvanredan nastup džez pevačice Sofije Knežević) i kako sarađuje sa glumcima. Glumci su odlični: i Andrej Šepetkovski i Milica Stefanović i Goran Jevtić i Ljubinka Klarić i Aleksandar Đurica.
Sve u svemu, debitantski film „Ljubav dolazi kasnije”, Hadži Aleksandra Đurovića, još jednog uspešnog rediteljskog izdanka koji je ponikao iz obrazovnog sistema Akademije umetnosti u Beogradu, nije za odbacivanje. Reč je ovde i o pravom autorskom filmu, u onom izvornom smislu ove odrednice, jer je Đurović i scenarista i reditelj i producent, ali i montažer, kolorista, švenker i animator.
Ovaj mladi autor nije nepoznat filmskoj javnosti, jer je na sebe već skretao pažnju svojim kratkim igranim filmovima „Tuga” i „Nakon što je petao zapojao” (radio je i kao asistent režije u TV serijama i u filmovima „Parada”, „Zverinjak” i „Kad svane dan”). Upravo se vratio iz Rusije, iz Obninska, gde je na sretenjskom Festivalu pravoslavnog filma „Vstrača” za svoj diplomski film „Nakon što je petao zapojao” osvojio glavnu nagradu (unikatni zlatni vez Anđela čuvara), za očuvanje tradicije i širenje pravoslavne umetnosti, koju mu je uručila predsednica festivala monahinja mati Sofija.
Dubravka Lakić
objavljeno: 01.03.2013.
