Izvor: Politika, 12.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beograđanka u liku seljanke
Blizak mi je jezik srpskog sela, taj akcenat imam u ušima, kaže Dara Džokić dobitnica Sterijine nagrade za tumačenje Milice u komadu "Odumiranje"
Na ovogodišnjem 52. Sterijinom pozorju u Novom Sadu Sterijina nagrada za glumu pripala je i beogradskoj glumici Dari Džokić. Poznata dramska umetnica nagrađena je za originalno tumačenje Milice u predstavi "Odumiranje" Dušana Spasojevića, u režiji Egona Savina i izvođenju Ateljea 212. Zatekli smo je u prepodnevnim satima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u ovom pozorištu, neposredno pre početka probe komada "Putujuće pozorište Šopalović" Ljubomira Simovića u režiji Tomija Janežiča.
Dara Džokić se od najranijeg detinjstva bavi glumom. Rođena Beograđanka, odrasla na Zvezdari, diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi Minje Dedića. Prvi angažman dobila je u pozorištu "Boško Buha", da bi je godinu dana kasnije na inicijativu Miroslava Belovića, Mira Trailović dovela u Atelje 212 (1980. godine) čiji je stali član do danas. Pozorišna publika pamti je po predstavama: "Marija se bori sa anđelima", "Metastabilni Graal", "Prosjačka opera", "Čaplja", "Sveti Georgije ubiva aždahu", "Kneginja iz Foli-Beržera", "Iza kulisa", "Marija Stjuart", "Lepotica Linejna". Ostvarila je veliki broj filmskih i televizijskih uloga i osvojila mnoga prestižna glumačka priznanja.
Šta za Vas znači Sterijina nagrada za glumu?
Čudno je to osećanje. Sterijina nagrada za glumu jeste najveće esnafsko priznanje. Mnogo puta sam gostovala na Pozorju, i kao mlada glumica, i u nekom srednjem dobu. To više nije ta radost kao kada se desi u mladosti. Mnogo više me čini srećnom što vidim da se mom uspehu raduju moji prijatelje i kolege. To mi je najveći kompliment i čini me posebno srećnom.
Vezuju Vas, prevashodno, za uloge urbanog tipa, a osvojili ste Sterijinu nagradu za lik seljanke Milice u komadu "Odumiranje", čija radnja je smeštena među proređene i ostarele stanovnike nekog već poluživog sela u Srbiji?
Igrala sam i neke, da tako kažem, ruralne uloge, ali publika me pretežno vezuje za urbane. Bez obzira što sam rođena u Beogradu, to ne znači da ne osećam naše selo. Odlazila sam na selo, roditelji su mi poreklom odatle i imala sam kontakte s tim ambijentom. Spasojevićeva Milica je verovatno pokupila osobine svih mojih predaka na jednom mestu, svih tih žena koje sam u životu stigla da upoznam, sa čijom se sudbinom ovako urbana identifikujem. Nije mi bilo teško, blizak mi je taj jezik, taj akcenat imam u ušima, i te gestove. Jednostavno, to je nešto što nosimo u nekim svojim genima. Kada smo pročitali komad "Odumiranje", bili smo uznemireni i uzbuđeni. Čudna sudbina vezuje me za Egona Savina. Igrala sam u njegovog prvoj predstavi ovde u Ateljeu 212. I onda se više od dvadeset godina nismo sreli, da bi se našli u ovom komadu. To me jako raduje. Egon je u svojoj punoj rediteljskoj zrelosti, imao je poverenje u ovaj komad za koji smo se svi vezali.
Nikada niste maštali o Ofeliji i Juliji... Pozorišna publika najčešće Vas vezuje za naslovni lik u Šilerovom komadu "Marija Stjuart", u režiji Ljubomira Draškić, za koji smatraju da je kruna Vaše karijere. Da li i Vi delite to mišljenje?
Ni kao mlada glumica nisam prošla taj repertoar o kojem maštaju mlade glumice. Nisam išla tim putem – da igram te, kako se kaže, mlade naivke. To sam preskočila. Čini mi se da nisam ni taj tip glumice, više sam volela da eksperimentišem, da radim u raznim trupama... Nezaboravna je saradnja sa Ljubišom Ristićem i KPGT-eom, pozorištem "Boško Buha", Ateljeom. Igrala sam ono što su mi nudili, neki urbani repertoar i savremene priče. I neki moj izbor bi bio "Marija Stjuart" kao važno mesto u biografiji. Tu je i Katarina u komadu "Sveti Georgije ubiva aždahu".
Da li i dalje ostajete pri tvrdnji da pozorište tumara i traži izlaz iz ovog stanja u kojem svi čekamo Godoa?
Pozorište je, zapravo, esencija duha celog naroda, duha vremena, sveta u kojem živimo. Pozorište je mesto gde se to najbolje prepozna. Neko ko ne zna i ko nas ne poznaje, prateći pažljivo pozorišna dešavanja mogao bi mnogo toga da nauči o nama. Da vidi šta se ovde dešava. Da upozna sve naše probleme, osobenosti, tumaranja ...
Često ste dolazili na ideju da se odreknete glume. Zašto?
Ta klackalica mi je u jednom trenutku bila nejasna. Nikad čovek ne sme da se uljuljka u svom trenutnom postojanju. Bavljenje i davanje do kraja ovom poslu jako je iscrpljujuće i bolno. Zato čovek poželi nekad da pobegne. A već o sumnji, kao večnoj pratnji umetnika – da i ne govorim. Sumnja je nešto što je apsolutno vezano za ono čime se bavimo i ona ume često da nagriza i da navodi na takve pomisli. Ponekad mi se dešavalo da gubim veru, da mislim da je to što sanjam nemoguće, a onda čovek nađe načina da prevlada krize, podigne glavu i ide dalje.
Borka Trebješanin
[objavljeno: 12.06.2007.]
