Izvor: Blic, 03.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beograd kao stanica u pustinji
Beograd kao stanica u pustinji
U petak popodne, u Dvorani kulturnog centra u Beogradu, tokom projekcije filma 'Nepovratno', mladog argentinsko - francuskog reditelja Gaspara Noea, u okviru devetog Festivala autorskog filma 'Pogled u svet', došlo je do kvara na kompjuteru sa kojeg se emituje titl sa prevodom dijaloga. Nekoliko minuta gledaoci su pratili ovaj film na francuskom, bez prevoda, u prisustvu samog autora, što je situaciju činilo pomalo neprijatnom. Reditelj, koji je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << prevalio toliki put da bi njegov film bio prikazan na beogradskom filmskom festivalu, u jednom trenutku je ustao i zatražio da se projekcija prekine, jer su dijalozi u filmu vrlo važni. U sali je upaljeno svetlo, nastala je duga pauza, uključili su se eksperti za popravku kompjutera, reditelj se ponovo obratio gledaocima u dvorani, odnekud se pojavio i direktor festivala, kvar je bio otklonjen i projekcija je, nakon još nekoliko minuta, nastavljena od mesta na kome je bila prekinuta.
Bila je to, na prvi pogled, neprijatna situacija, blamaža festivala pred novinarima, organizatora pred publikom i svih nas pred stranim gostom. U suštini, međutim, bila je to još jedna od situacija koje se pamte i čine jedan događaj nesvakidašnjim, kao kad padne kiša na dobrom rok koncertu. Ovakva se situacija, na primer, ne bi mogla dogoditi na Festu, ne zato što se na Festu ne može pokvariti neka mašina, nego zato što se, u atmosferi koja prati FEST, nikad ne bi dogodilo da se reditelj tokom projekcije filma obrati gledaocima. Spontanost i svežina u najtežim vremenima, koju je do danas uspeo da odneguje Festival autorskog filma učinile su da FEST bude prva i najveća žrtva 'Pogled u svet' u vreme kad je grupa ljudi koji su verovali u film organizovala ovaj događaj i u času kad su organizatori FESTA bili odustali od svega.
U najmračnija vremena totalitarizma silazili smo u taj podrum Dvorane kulturnog centra na tanak snop svetlosti kao na hodočašće sa osećanjem pripadnosti celom svetu, a sam Bog zna kako su te kopije stizale u zemlju stešnjenu sa jedne strane spoljnim,a sa one druge unutrašnjim sankcijama.
Tih prvih godina svoga postojanja, dok su se njegovi posetioci i gosti provlačili između kordona policajaca u Kolarčevoj da bi, sa nekom konspirativnom uzvišenošću, u lekovitom polumraku ove dvorane na trenutak pobedili stanje teške depresije, ovaj festival je stekao kredit koji ne može da se potroši više nikakvom iznenadnom situacijom ili neočekivanim izborom filmova, a broj i prosek godina ovogodišnjih njegovih posetilaca govori da je Festival autorskog filma za ovu Jugoslaviju definitivno postao ono što je FEST bio za prethodnu, mesto na koje se ne ide u bioskop nego na događaj ili neku vrstu škole.
Nije loše imati dva filmska festivala, kao što imamo dva fudbalska kluba ili dve demokratske stranke, ali onaj ko hoće da upozna film i da vidi filmski Beograd poslednjih godina je išao, pre svega, na ovaj festival, za čije projekcije, tokom kojih su posetioci i studenti naših umetničkih akademija sedeli na podu, ove godine ni najveći filmski autoriteti nisu lako došli do karata. To nije bilo nikakvo čudo, bila je to samo nagrada za doslednost ljudima zahvaljujući kojima je Beograd i u najtežim vremenima sačuvao sebe. Ako bi se za nešto mogla upotrebiti ova poznata sintagma Josifa Brodskog onda bi se za Festival autorskog filma moglo reći da je bio stanica u pustinji naših života u vreme kad smo se poredili sa svetom samo na filmu i kad smo se za taj tanak snop svetlosti u polumraku Dvorane kulturnog centra hvatali kao za poslednju vezu sa našim stvarnim životima. Radoman Kanjevac
.jpg)
