Izvor: Politika, 11.Avg.2013, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beograd je far u prošlost i nevidljivu budućnost
Knjiga „Kalemegdanske senke – Portret beogradskog čoveka” Sima S. Ćirkovića, u izdanju „Derete”, posvećena prestonom gradu i njegovim znamenitim ljudima
Treće delo Sima. C. Ćirkovića o prestonom gradu injegovim znamenitim ličnostima, „Kalemegdanske senke – Portret beogradskog čoveka”, objavljeno je u izdanju Derete. Ćirković je novinar po profesiji (autor je i TV serije o starom Beogradu)ali se prilježno bavi srpskom istorijom 19. i 20. veka, s posebnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << usmerenjem prema istoriji našeg glavnog grada. U „Kalemegdanskim senkama” on, zapravo, iznosi na videlo važne ljude, poznate i manje znane, počev od pesnika i vladara Despota Stefana Lazarevića, preko Dositeja, Jovana Avakumovića, Klebera, Apisa, policijskog monstruma iz vremena okupacije – Dragog Jovanivića, pa sve do Nušića i Andrića. Čini mi se da je glavna poruka ove intrigantne i fascinantne knjige: Beograd je iznad svih nas koji u njemu živimo i volimo ga, kao far u prošlost i nevidljivu budućnost.
– Beograd je složena tema, jer je to tačka gde se oštro dodiruju Istok i Zapad, dva snažna civilizacijska toka–objašnjava Simo C. Ćirković. –Oni upućeniji prilaze Beogradu s reka, oni oprezniji sa šumadijske strane, a istraživač je uvek u vrtlogu epoha tragajući za svojom pričom, svojim viđenjem istorije.
Beograd 19. i 20. veka je velika tema, smatra autor, jedan socijalni i politički portfelj u kojem su na jednom mestu svi važni događaji i dominantne ličnosti. Na tim oprugama počiva istorijska priča, njeno sistematizovanje i intrepretacija prema zahtevima modernog vremena.
Na pitanje ko je su ličnosti tektonski menjale istoriju Beograda, Ćirković odgovara:
– Istorija se nikad ne piše da bi se zadovoljila nečija puka radoznalost, već da bi se osvetlila bit procesa dugog trajanja, što je srž istorije. Ličnosti su tu važan faktor, ali i njih nosi matica epohe, a njihova veličina je u otporu, u onome što zovemo – kontra fatumu. Mika Alas –Mihailo Petrović je, zasigurno, jedna prevažna ličnost Beograda, jer u sebi nosi moć naučnika i moć običnog čoveka, beogradskog čove, što otkriva i nadimak. Uvaženi profesor, akademik svetske reputacije, često je pred starom „Albanijom” bivao u alaskoj odori s pustenim šeširom. To mu nije skidalo numeru, već je dizalo. Nušić je svakog dana bivao deo izloga knjižare „Rajković”, pijuckao kavu i ubijao duvan, a to ga nije činilo manjim gospodinom. Bez njega malo bismo znali o našoj poluprošlosti, istoriji koja je, koliko juče, vetrovito nestala. Oni su bili ličnosti, moćne persone, a njima moramo dodati jednog Milutina Milankovića, čije delo dobija na prevažnosti, pa jednog Kostu Cukića, Jovana Ristića, koji je za Beograđane bio i ostao Kir Džon. Moćan nadimak za moćnog čoveka. Oni čine one svetle senke kalemegdanske koje nas prate dok dajemo svoj prinos urbanoj trci i strci. One su naši nevidljivi zaštitnici, oni su verum, večna istina Beograda.
Simo C. Ćirković kaže da bez Slobodana Jovanovića i Ive Andrića nema moderne istorije Beograda. Jovanović je i istoričar i svedok epohe, jedna golema ličnost!U razgovorima je bio duhovit i živ, i dvor je cenio njegove savete, pa je ulazio na sporedna vrata, tzv. kapidžik. Kažu da je bio majstor za pravničke stilizacije, od kojih je bila najčuvenija ona iz aprilskog sloma 1941: Neka kapitulira vojska, ne država. Po svim odlikama duha bio je više no prvorazredni intelektualni dendi i oholi kolenović, ali bez kuraži da bi praktično otelotvorio ono što je u knjigama propovedao. Ivo Andrić bio je, s druge strane, jedan krajnje zakopčan čovek, gotovo pustinjak, osobene stature, ljubimac žena, diplomat od nerva. Zbog svog slabog zdravlja bio je skoro mažen od finog ženskog sveta. Bio je i ostao čovek sa sedam brava, ponajmanje „pripovedalo i pričalo koje lako prevodi u reči svoj laki epidermijski sadržaj, svoje dnevne vesti”.
O tome koji su mu uzori u istraživanju i pisanju o prošlosti Beograda, Ćirković kaže:
– Onaj koji nije zavirio u Nušićevu torbu taj ne zna šta je Beograd, šta su „Dardaneli”, kako se s kaldrme kalio građanski svet, ko su bili Babadudići? Bez Nušića i Milana Jovanovića Stoimirovića ne može da funkcioniše ni jedna katedra na kojoj se propoveda mitologija starog Beograda. Teško je pobeći od njihovog šinjela, jer to je jedna velika škola, profil beogradskog stila.
A o tome koliko kalemegdanske senke dodiruju moderni Beograd, autor priča:
– Senke mapiraju prošlost i određuju tačke preloma, neophodnog ubrzanja pred modernizacijskim izazovima. To je mali–veliki otisak pred novim licem vremena. One nude skepsu i ironičan filter za svaku pomamu, svetsku džidža–bidžu. To je neuhvatljivi paradoks istorijskog trenutka! Nama, vidljivo je, nedostaje glas Miloša Velikog. Imao je um velikog trgovačkog mešetara, te mu je i u bečkoj izolaciji –otmenoj internaciji, bilo dovoljno da s punom šatulom bude svoj i nedodirljiv. Nepismen, a mudar, prost, a velik. To su one biografske tačke na kojima je počivala njegova veličina. Igrao je uvek na kartu s kojom je dobijao, slabosti je pakovao pod tepih. Kad bismo to danas znali i umeli!
Radojica Džunić
objavljeno: 12.08.2013.
.jpg)
